Oktobar 1975. godine. Tek što je stigao na studije ekonomije u Suboticu, stasiti mladić iz obližnjeg sela pitao je koleginicu da uveče prošetaju i odu negde na piće. Dama mu je ljubazno odgovorila i zakazala mu sastanak u šest po podne kod sedmog stuba Narodnog pozorišta u centru grada. Nešto malo pre šest mladić je bio na dogovorenom mestu, ali nikako nije mogao da nađe sedmi, korintski stub na ulazu u Talijin hram. Vrzmao se tako oko zgrade neko vreme, ali ni stuba, ni devojke na vidiku. Umesto toga, centrom grada je slučajno prošla poznanica iz njegovog sela, koja je već neko vreme živela u Subotici i u trenu mladiću srušila sve iluzije.
– Uzalud je čekaš, sedmi stub ne postoji, samo ti je ljubazno dala korpu – rekla mu je smejući se i pokazujući šest ponositih gromada na ulazu u zgradu.
Tako je mladić na svojoj koži upoznao legendu o sedmom stubu subotičkog pozorišta, a ne moramo ni da pominjemo da je celo selo ubrzo saznalo za njegov blam.
Ovo je samo jedna od mnoštva istinitih priča i najpoznatija subotička urbana legenda, koja traje bezmalo koliko i pozorište, a to je skoro 165 godina.
A, upravo ta zgrada Narodnog pozorišta, najstariji teatar u Vojvodini, izgrađena je davne 1854. godine, na Roginoj bari, današnjem Korzou, prema projektu arhitekte Janoša Škuletija. U prvih pola veka, iznad korintskih stubova stajao je naziv “Hotel Pešta”, jer su gradski oci smatrali da je to isplativije. Izgradnju i opremanje zgrade pomogle su imućnije porodice, te je svaka opremala svoju ložu. Dvorana je imala 450 sedišta u parteru, 45 loža i 160 mesta za stajanje. Prva predstava “Dvoje iz porodice Barčai” odigrana je 16. decembra 1854, a hroničari beleže da su svečano duž Korzoa stajale kočije zvanica iz cele Bačke. Endre Latabar bio je dobar i uspešan prvi direktor, repertoar je bio odličan, a sala uvek dupke puna. Glumačke trupe su se smenjivale, putovale po drugim mestima velike carevine, igrale po sezoni. Posle dve decenije, 1874. mađarski glumci su napustili Suboticu, a došli su glumci Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada, predvođeni čuvenim Perom Dobrinovićem, koji su odigrali 28 predstava.
Pola veka posle izgradnje usledila je prva rekonstrukcija. Na zgradi je tada prvi put stavljen natpis “Gradsko pozorište”. Početak Velikog rata doneo je nevolje svima, pa i glumačkom svetu. Narodu, kome baš i nije bilo do pozorišta, predstave su igrale samo žene jer su muškarci bili na frontu. Međutim, u proleće 1915. izbio je veliki požar i pozorište je izgorelo, te privremena pozornica postaje hotel “Pešta”, posle rata nazvan “Beograd”. Obnova počinje 1924, a tri godine kasnije operom “Carska nevesta” Nikolaja Rimskog Korsakova, u izvođenju ansambla beogradskog Narodnog pozorišta, svečano je otvorena nova i mnogo lepša zgrada.
Neposredno po završetku Drugog svetskog rata predsedništvo APV donosi odluku o osnivanju dva ansambla Hrvatskog narodnog kazališta i Mađarskog narodnog pozorišta što je ozvaničeno predstavama “Matija Gubec” Mirka Bogovića i “Ples veštica” Bele Balaža. Kao zlatno doba pamti se sredina minulog veka kada je pozorište imalo tri scene, “rotacionu” scenu, kao i Letnju pozornicu na Paliću. Prema pozorišnom statutu 1958. godine, Hrvatska drama prerasta u Dramu na srpskohrvatskom jeziku.
Zbog dotrajalih instalacija 1974. inspekcija donosi odluku o zabrani rada, a po završetku radova, godinu dana kasnije, pozorište ponovo funkcioniše u matičnoj zgradi. Nije prošla ni decenija kada je zaključeno da zgrada, koja je u međuvremenu proglašena spomenikom kulture, ima nestabilne temelje i da se mora rušiti. Međutim, taj čin se dugo odlagao. Neulaganje uzima maha, krov prokišnjava, ruši se plafon iznad glavnog stepeništa, a ansambli polako prelaze u novootvorenu scenu “Jadran”, u salu bivšeg bioskopa prilagođenu potrebama teatra.
Iako je sve pokazivalo da je rekonstrukcija bila neminovna, rušenje i obnova su se odlagali sve do 2007. I tada se oko pet hiljada Subotičana diglo protiv rušenja stare zgrade od prepoznatljive narandžaste opeke, za koju su bili i više nego emotivno vezani. Protiv rušenja digla se i struka, i savetodavna tela Uneska, ali politička volja, koju je predvodio tadašnji gradonačelnik Geza Kučera je prevagnula. Kran je ipak zabrujao.
Projekat vredan 30 miliona evra vrlo brzo se pokazao megalomanski. Godinama su se preko njega lomila politička koplja, te je ono do pre tri godine, umesto ponosa, postalo ruglo. Tek leta 2015. svečano su otkriveni obnovljeni stubovi sa početka naše priče, dosad je završena kompletna fasada i uskoro će početi uređenje unutrašnjosti. Ali ko zna koliko će još momaka do 2020. godine, za kada je obećana predstava na novoj sceni, uzaludno brojati stubove, čekati simpatiju i prepričavati legendu koja ne umire uprkos svim modernim informacionim tehnologijama.
DOPRINOS LjUBIŠE RISTIĆA
POSEBNIM slovima u istoriju subotičkog teatra upisao se Ljubiša Ristić. Ristić je u Suboticu došao 1985. i postavši upravnik subotičkog Narodnog pozorišta – Nepszinhaz, zatekao je zgradu koja se rušila i dva odvojena ansambla – mađarski i srpski. On je oba ansambla spojio u jedan, koji je igrao predstave na svim jezicima kojima se u SFRJ govorilo, sprovodeći u delo svoju staru zamisao o jedinstvenom jugoslovenskom kulturnom prostoru koju je pokušavao da realizuje kroz projekat KPGT (Kazalište-Pozorište-Gledališče-Teatar).