Borisav Stanković je bio jedan od najznačajnijih srpskih pisaca. Sva njegova dela vezana su za Vranje, njegov rodni grad. Pisao je o životu u Vranju između turskog i modernog doba. Stvarajući svoje likove, umeo je da prodre u dušu svakog od njih i da čitaocu predoči tuge, radosti i sva osećanja koja prožimaju određeni lik. Borisav Stanković se, više nego bilo koji srpski pisac, bavio ženskim sudbinama, i upravo su žene bile glavni likovi njegovih najznačajnijih dela.
Koštana
Ženski lik u najpoznatijem dramskom delu Bore Stankovića, „Koštana“, zasnovan je na istoimenoj pevačici romskog porekla koja je živela u Vranju krajem 19. i početkom 20. veka.
Lik Koštane u istoimenoj drami predstavlja lik mlade žene koja je okrenuta lepšoj strani života. Ona uživa u pesmi, noći, mesečini. Peva i igra zato što u tome pronalazi smisao života, a ne da bi zaradila novac. Pisac je Koštanu prikazao kao veoma mladu ženu koja ne želi da se odrekne onoga što joj život čini lepšim samo da bi se udala za bogatog čoveka. Na taj način, ona se igrom, pesmom i slobodom suprotstavlja patrijarhalnom društvu i predrasudama okoline.
Sofka
Lik Sofke iz romana „Nečista krv“ može se svrstati u najtragičnije ženske likove srpske književnosti. Sofka je prelepa mlada devojka puna snova. Sama njena pojava je izdvaja od okoline u kojoj živi. Međutim, patrijarhalno društvo i njegove norme biće uzrok Sofkine večne patnje.
Poticala je iz ugledne porodice koja je počela materijalno da propada. Kako bi se izvukao iz dugova i finansijski ojačao, Sofkin otac dolazi na ideju da je proda. Udaje je za dvanaestogodišnjeg dečaka Tomču. Međutim, Sofka se posle nekog vremena miri sa svojom sudbinom, a kako su godine prolazile počinje da voli Tomču. Trenutak koji će joj još jednom promeniti život, ovog puta zauvek, jeste kada njen otac dolazi da od njenog muža traži ostatak novca za nju. Od tada počinje Sofkino propadanje i besmisao.
Počinje da trpi muževljeve uvrede i udarce i sve više se prepušta porocima kako bi joj stvarnost bila podnošljivija.
Njeno propadanje je pisac prikazao veoma snažno. Od crnokose lepotice je ostala samo senka, koja se od pića i nesreće, prljava i zapuštena, tetura po kući. Rađa bolesnu i degerativnu decu prema kojoj ne pokazuje mnogo ljubavi. Želeći da se oseti voljenom i važnom, u svoje odaje često poziva sluge.
Na samom kraju romana prikazana je kao oronula žena, koja besciljno šara po pepelu, ne nalazeći smisao života.
Tašana
Lik iz istoimene drame predstavlja mladu i negovanu ženu koja je ostala udovica. Tašana živi u patrijarhalnom društvu koje smatra da udovica večno treba da bude verna pokojniku. Iako vreme prolazi, ona i dalje živi u sobama koje izgledaju potpuno isto kao kada joj je muž bio živ. Svaki dan prolazi u sećanju na njega, gušeći mladu udovicu i njenu mladu dušu.
Trpeći dugo te „zakone“ svoje okoline, Tašana se odlučuje na pobunu. Ne želi da živi u senci prošlih vremena, već želi da nastavi život okrećući se radostima i lepšem životu.
Željna ljubavi i sreće, predaje se Sarošu, prijatelju svog pokojnog supruga i čini, reklo bi se, smrtni greh. Pošto je Saroš ostavlja, ona trpi osudu okoline. Odriču je se svi. Kazna koju će trpeti do kraja žitova je da živi izolovana od svih i brine o umobolnom Paraputi.
Anica
U pripoveci „Pokojnikova žena“, Bora Stanković se takođe bavi , životom žene posle muževljeve smrti u patrijarhalnom društvu. Iako je u pitanju ista tematika kao u „Tašani“, Anica je drugačije oblikovan lik. Naime, ona je žena koju su braća udala za čoveka koga nije volela. Ona se nije bunila, prihvatala je to kao obavezu i zakon društva u kome živi. Njenu bezličnost pisac prikazuje tako što ističe da nju niko nije poznavao po imenu već kao sestru njene braće, suprugu njenog muža i na kraju njegovu udovicu.
Posle smrti supruga, Anica živi potpuno isti život kao kada je bio živ. Kuva ono što on voli, stvari ostavlja na mesta koja je on odredio. To čini da ne bi bila osuđena od okoline kao nečasna, ali i zato što oseća pritisak u sebi, koji je opet posledica shvatanja sredine.
Kada je ožalila muža onoliko koliko je društvo smatralo da treba, udala se opet. Iako je mogla da bira između čoveka koga voli i onog prema kome ne gaji ljubav, izabrala je ovo drugo. Međutim, i posle udaje ostala je pokojnikova žena. To je bila stega od koje nije mogla da pobegne. Vaspitanje i slepo poštovanje društvenih normi, od Anice su stvorili roba koji živi život po tuđim pravilima bez potrebe da se pobuni i promeni nešto.
Borisav Stanković je stvarajući ženske likove u svojim delima, ulazio u svaki deo tanane ženske duše. Upravo je to razlog zašto ovi likovi nose tako jake poruke. Kroz njih nisu prikazane samo žene i njihova osećanja, već je svaka od tih žena posledica razmišljanja i zakona patrijarhalne sredine, stega koje su im nametnute i nemogućnosti da se izbore sa tim.
