Bilo da su u pitanju restorani sa baštom u susednom gradu, zadimljeni američki dajneri, restorani vrhunske francuske kuhinje ili lokalne buregdžinice – sretaćemo žene kao gošće, konobarice, ali retko kao umove koji se kriju iza živopisnih jela i egzotičnih kombinacija.
Visoki zid ekskluzivnog kulinarstva žene retko preskoče, ali ove žene pokazale su ko je zaista chef.
Rut Grejvs Vejkfild: Istorija koja se topi u ustima
Svima dobro poznate tanke, hrskave keksiće sa komadićima čokolade, poznate kao chocolate chip cookies, prva je napravila Rut Grejvs Vejkfild još oko 1938. godine!
Originalni kolačić zvao se Toll House Chocolate Crunch Cookie, i nastao je kada se Rut dosetila da u smesu za kolače umeša i komadiće Nestle čokolade – ne da bi se oni istopili i napravili čokoladnu smesu, precizirala je Rut, već da bi napravila nešto novo za svoje goste.
Rut Grejvs Vejkfild je tridesetih godina prošlog veka sa mužem držala Toll House Inn na putu u okolini Bostona. Mesto je uskoro postalo čuveno po ukusnim jelima sa jastogom i odličnim dezertima. Napisala je i kuvar, bestseler, a kako je uz neverovatnu popularnost njenih kolačića skočila i prodaja Nestle čokolade, napravila je dogovor s tom kompanijom: Rut je za dolar i doživotnu zalihu čokolade ustupila kompaniji Nestle pravo da reklamira čokoladne komadiće kao sastavni deo recepta za Toll House Chocolate Crunch Cookie, i da na pakovanju štampa recept za njih.[nextpage]
Džulija Čajld: Marketing menadžerka, obaveštajka, kuvarica
Visoka, harizmatična i multitalentovana američka kuvarica ima biografiju za tri života, po kojoj je snimljen i film sa Meril Strip, Julie and Julia. Znamo je kao TV lice, ali sve do 37 godine Džulija nije bila zainteresovana za kuvanje, ni pred kamerama ni kod kuće.
Naime, bila je zauzeta antifašističkom borbom.
Tokom Drugog svetskog rata, jednoj američkoj obaveštajnoj službi stiglo je neobično pismo. U ručno pisanoj poruci, dvadesetosmogodišnja devojka obavestila ih je da služi svojoj zemlji – nakon što se sukobila sa kolegama iz prodavnice nameštaja i dobila otkaz.
Na razgovoru je ostavila pozitivan utisak: opisali su je kao prijatnu, energičnu, i sposobnu, pa je dobila posao. Radila je za Office of Strategic Services (prethodnicu CIA iz vremena Drugog svetskog rata) kao daktilografkinja i istraživačica, da bi dogurala do čela sekretarijata i nadzora dokumenata. Kolege su je volele – bila je vredna, vedra i efikasna, a za svoju službu je nagrađena Amblemom za civilnu službu (Emblem of Meritorious Civilian Service).
Nakon rata, Džulija se udala, i tek onda zainteresovala za kuvanje. Njen muž, inače kolega iz OSS, upoznao je sa svetom prefinjene francuske kuhinje – ranije je živeo u Parizu i bavio se umetnošću. Učila je od vrhunskih francuskih kuvara i približila francuska jela običnim Amerikancima. Nakon velikog uspeha kuvara koji je napisala u saradnji sa nekim od svojih učitelja (Mastering the Art of French Cooking), pisala je kulinarske članke, kolumne i knjige.
Imala je svoju kulinarsku emisiju, The French Chef, od početka šezdesetih godina – i ljudi su je obožavali. Džulija je imala zabavan, nepretenciozan pristup: kikotala se kada joj je porcija palačinki ispala u vatru, a jednom prilikom je pokupila celo pile koje joj je ispalo na pod, očistila ga i spremila jelo, bez ikakve frke.
Zapamćena je zahvaljujući svojoj vedroj i zabavnoj ličnosti, a u svet kuvanja unela je preko potrebnu neozbiljnost.[nextpage]
Daniela Soto Ines: Stepenice do uspeha
Ove godine, samo tri žene prisutne su na listama najboljih svetskih restorana. Među njima je i dvadesetsedmogodišnja Daniela Soto Ines, koja je glavna kuvarica meksičkog restorana Cosme na Menhetnu.
Ljubav prema kuvanju Daniela je nasledila iz porodice: baka je vodila pekaru, a u kući su se na televiziji neprestano vrteli kulinarski programi. Kada je jedan kuvar iz čuvenog Meriot hotela došao u posetu njenoj školi, molila ga je da joj nađe posao u kuhinji. Sa samo 14 godina bila je tako uporna da su na kraju popustili – ali nije mogla da radi ništa zanimljivije od pranja salate i čišćenja voća i povrća. Dve godine kasnije zvanično je postala pomoćnica, ali dani ljuštenja krompira krompira i luka još uvek su bili pred njom.
Uprkos nezanimljivim i napornim zadacima, uspela je da nauči osnove, a u isto vreme je završavala srednju školu; sa 17 godina upisala se u kuvarsku školu, završila je u roku i počela da radi u Teksasu. Nije birala poslove – počela je od peciva, i pela se karijernim stepenicama zahvaljujući napornom radu i želji.
Sa 20 godina radila je vrlo odgovorne i naporne poslove u restoranima gde se meni menjao iz dana u dan, ali to nije bilo dovoljno. Pisala je Enriku Olveri u restoranu Pujol (danas među najboljim svetskim restoranima), a on je pozvao da bude glavna kuvarica u njegovom novom restoranu na Menhetnu: Cosme je počeo bez perača sudova (prali su ih kuvari – svi stariji od glavne Danele), a ove godine proglašen je za jedan od najboljih restorana na svetu.
Danielina priča uči nas o nužnim počecima koje svi moramo pregurati, i da se iza uspeha kriju nimalo glamurozni sati manuelnog rada.[nextpage]
Kler Smit: Preko trnja do Mišelinovih zvezdica
Od rane mladosti zaljubljena u kuvanje, Kler Smit nije uspela da ubedi roditelje da joj dozvole da upiše školu kuvanja. Danas je jedna od najuticajnijih kuvarica na svetu, sa tri osvojene Mišelinove zvezdice, dva zvanja i jednom željom – da stvara umetnička dela na tanjiru.
U toku svojih studija istorije umetnosti, Kler se više posvetila radu u restoranima i učenju zanata nego studijskom programu. Kada je završila jedan fakultet, upisala se u školu koju je oduvek želela: sa završenom Kalifornijskom kuvarskom akademijom, otvorila su joj se vrata ka zanimanju iz snova.
Ipak, nije lako biti kuvarica, i tu ne mislimo samo na umeće pripreme egzotičnih namirnica: Kler kaže da je teško nametnuti se u kuhinji van sopstvenog doma. Žene se moraju neprestano dokazivati – ona kaže da nije sebi mogla da dozvoli slobodne dane i bolovanja poput svojih kolega, jer bi svaka slabost bila pripisana njenom polu, a tu je i balansiranje posla i privatnog života, odgajanje dece i svega ostalog što uglavnom pada na ženska pleća.
Kada je počela da radi u restoranu čuvenog Gordona Remzija, bila je pod velikim pritiskom; nakon godina uspešne karijere, njen umetnički atelje – restoran Gordon Ramsey u Londonu, priznat je kao mesto gde se jede ozbiljno dobra hrana.
Životne priče ovih uspešnih žena daju nam snagu da na putu ka ostvarenju svojih snova preskočimo sve prepreke, i da godine, obrazovanje i poreklo nisu važni koliko bismo pomislili.
