Nisu prostitutke. Ove važe za one koje se na finjaka prodaju, nemaju tarifu. Igraju na kartu izgleda. To im je bitna stavka u životu. Do stvari koje žele dolaze ‘preko kreveta’, preko sisa, guzice, izgleda. Muvaju se po kozmetičkim salonima, uglavnom nemaju posao od 7 do 3, uglavnom nemaju vezu/brak, vole izlaske i provode.
One su primer kako ne treba. One su ono što majke i očevi ne žele da im ćerke budu. O njima se priča s podsmehom. Njih se prosuđuje, osuđuje, procenjuje, lako ih se prepozna. Česta su tema na kavama, u medijima, na poslu. Ima ih svuda, u svakom gradu i selu. Svi za njih znaju. Iza svega toga često se kriju nasilje, manipulacija, ucene. Ali to nije važno, važno je ono što se vidi izvana.
Ko, šta, kako, s kim, odakle, zašto? O tome se ne priča. Nije važno.
Nešto tu ne štima.
Idem ispočetka.
Ako prodaje telo, to znači da postoji kupac. Neko ko to telo iskoristi u neke svrhe i plati za to. ISKORISTI I PLATI. Ko?
Izlaze i provode se. S kim?
Prave društvo. Kome?
Kome dižu ego? I još što-šta.
Ne znam hoću li vas razočarati ili fascinirati, ali moram vam reći ovo – sponzoruše su posledica, ne uzrok. Posledica. Sistema, uređenja, postavki. To što se mi pravimo ludi i ne želimo da vidimo odakle potiče sve to, ne znači da se to ne dešava i da ne postoji.
Žensku decu učimo da ne manipuliraju svojim telom. Ni zbog čega. Učimo ih da se školuju i da zarađuju svoj novac. Teoretski – da. Praktično – svaki put kad ukrasite kosu svojoj ‘princezi’, razmislite u odnosu na koga je ‘sređujete’ i zašto sinu ne uređujete kosu na taj način. Isto je i sa garderobom. I igračkama. I igrama. I porukama. I granicama. I očekivanjima.
Žensku decu učimo da se čuvaju, da paze gde se kreću, da izbegavaju mračne ulice, nepoznate prostore, da ne stopiraju… I da ne budu sponzoruše s početka priče – da zarađuju svoj novac i ne daju telo na korištenje. Međutim, meni tu nešto fali.
Fali mi da se mušku decu uči i nauči da žensko telo nije u njihovoj službi, da se žensko telo ne kupuje, da nije na prodaju i da mu nikad ne padne napamet da plati seks.
Nikad.
Nikome.
Nigde.
Jer bez kupca tela i seksa – nema prodavačice tela i seksa. Čuvena priča o potražnji i ponudi i njihovoj uskoj povezanosti. Uslovljenosti, rekla bih.
Ako nemam kome da prodam papriku, neću je proizvoditi i prodavati, jer nemam korist od toga.
Jednostavno je. Računica je jasna.
Cela ta priča je, ustvari, tužna. Usudim se reći i netačna. I opterećujuća. Jer muškarca svodi na ovisnika o seksu, a ženu na ovisnicu o lagodnom životu. Niti je muškarac ovisnik o seksu, niti je žena ovisnica o lagodnom životu. I da li je takav život uopšte lagodan? Koliko je tu žrtve? Koliko je to lako kako izgleda?
Ali to je začarani krug.
To je patrijarhat. Savršeno uređen. I određen. Sa unapred zadanim ulogama. Sa unapred postavljenim pitanjima i odgovorima na ta pitanja. I savršeno zamagli sliku. Zamagli je toliko i tako da se cela jedna strana priče obriše, nestane, ne spominje, ne propituje i sva energija se usmeri na drugu stranu, u ovom slučaju na sponzoruše. Koje bez sponzora ne postoje. Pa one najebu duplo više. Najebu za sve za šta sponzori ne najebu.
‘Ona je preko kreveta došla do posla. To nije u redu. To nije moralno.’ Ali zašto se ne spominje osoba preko čijeg je kreveta došla do tog posla, osoba koja je prodala posao za seks? Zašto se to ne osudi? Kako nekom padne napamet da proda posao za seks?!
Lako je reći kako je to žena ‘lakog morala’, kako može, ja to ne bih mogla… Zašto je teško reći da je taj muškarac koji je njen sponzor – lakog morala, kako može, ja to ne bih mogao? Zašto je osuda jednostrano rezervisana? Zašto je osuda uopšte prisutna?
Mi se ponašamo kao da druga strana ne postoji. Pravimo se ludi.
I zato sledeći put kad kažete da je neka žena sponzoruša, setite se da je ona sponzoruša u odnosu na nekoga, da ne postoji sponzoruša u odnosu na samu sebe. E, tog nekog se setite i biće vam sve jasno. Bar se nadam.
