Bojana Maljević. Danima već pokušavam da sve ono što ona jeste stavim u nekoliko rečenica koje bi napravile uvod u intervju koji slijedi, ali je jednu tako pametnu, kompleksnu, inspirativnu, hrabru i kreativnu ličnost nemoguće tek tako objasniti. Ono što je sigurno, ne možete biti indiferentni prema njoj. Možete da je volite ili ne volite. Nema sredine. A oni koji je vole, rade to glasno. Oni koji je ne vole, misle da su glasniji. A šta o svemu i svačemu misli Bojana?
Kako si? Beograd pliva, mi plivamo u znoju, zemlje izlaze i ulaze. A ti?
To pitanje: “Kako si?”, odavno je postalo usputno kurtoazno pitanje na koje, maltene, niko i ne čeka odgovor. A ja tebe lepo vidim, kako čekaš. I to mi je čudno. Hvala na pitanju, dobro sam, vrlo dobro! Kad prestanemo da čekamo da se razne stvari “dogode” i počnemo da smišljamo nove načine za preživljavanje (i uživanje), ovaj svet prepun užasa izgleda malo bolje.
Šta su ti donijele, a šta oduzele četrdesete godine?
Donele su mi mene, kakvu nisam poznavala, a trebalo je da se upoznam. I oduzele su mi mene. Onu mene, kakva sam oduvek bila i kakva sam još uvek. Četrdesete su donele sabiranje iskustava i veliku obazrivost. Donele su sigurnost i još veću nesigurnost. Odnele su bezbrižnost koja se ponekad vrati, samo na tren, dok gledam moju decu u oči.
Je li ti srce i dalje “plavo”?
“Plavo srce” je simbol borbe protiv trgovine ljudima, dakle borbe protiv svakog oblika ljudskog ropstva. Moje srce zauvek će biti “plavo”, iako se više ne bavim tako aktivno ovom temom – kao u godinama kada sam pripremala, snimala, a kasnije i prikazivala film “Sestre”. Održala sam više od trideset tribina o različitim oblicima trgovine ljudima, ali zapravo smo i snimili film sa tim ciljem – da ostane večno, da ljudi mogu da ga gledaju, da kroz film dožive makar deo iskustva i osećanja koja imaju žrtve trgovine ljudima. I taj film živi, njegovo “plavo srce” kuca širom Evrope i sveta, gde se iznova i iznova prikazuje. A ja sam sada više okrenuta nekim drugim “borbama”, koje se takođe tiču ljudskih prava i prava građana. Ali i onim ličnim borbama.
Čemu učiš svoju djecu? Da li su stvarno majke krive za ono što njihovi sinovi postanu u braku ili je ipak do one s kojom su u braku?
Moji sinovi su već veliki, a kada su bili mali trudila sam se da ih naučim pozitivnim vrednostima. Sada pokušavam samo da im pomognem u traganju za onim što će ih činiti zadovoljnim ljudima. Da iznova pronalaze sebe u nečemu što ih istinski zanima. Stariji sin upravo upisuje fakultet, mlađi sledeće godine upisuje gimnaziju… Zato su nam to glavne teme. Učim ih da nikada nemaju sumnju u to da ih jedino znanje i dobrota mogu razlikovati od gomile. I da ljubav jeste najvažnija. A odgovor na drugo pitanje ne znam. Na to ću moći da odgovorim tek (i ako) moji sinovi budu bili u braku. Za sad svu “krivicu”, za ono što njih dvojica jesu (ili nisu), pripisujem sebi.
Vjeruješ li u brak? Zašto?
Znaš kako, svi ljudski odnosi jednom odu do sto đavola.
Tako je i sa većinom brakova pa i sa mnogim prijateljstvima. Moja vera u brak zasniva se, zapravo, na mojoj potrebi. Da imam nekog celog pored sebe, sa kim mogu sve i o svemu. Za to nije nužan brak, naravno, ali lepo je kada se to, baš tako, postigne u braku. To je retko. Ili bar retko potraje. Životi su nam se izmenili, postali su veoma brzi, nekako “neprikladni i nepraktični za brak”. Brzina života je takva da često ne uspevamo da odreagujemo na stvari koje nam se dešavaju ili koje nas okružuju. A brak je jedna troma institucija, koja zahteva veoma mnogo nege i truda. I možda baš zato sada verujem u brak više nego ikad, jer sada se osećam spremnom da tu brzinu života pobedim. I da odvojim bitno od nebitnog u celom tom našem “fluidnom” postojanju.
Da li ti tvoja iskrenost i otvorenost, koja je najvidljivija na društvenim mrežama, mnoga vrata učini zatvorenim? Koja vrata u životu svakog čovjeka moraju uvijek biti otvorena?
Ma šta znam… Nikad ne razmišljam o tome da li će moja iskrenost neka vrata zatvoriti. A zatvara. S druge strane, kako bih se prepoznala sa nekim ljudima, da nisam takva? Znači otvorenost i otvara vrata. Pitaš me koja vrata u životu svakog čoveka moraju uvek da budu otvorena, a ja ne znam taj odgovor za svakog čoveka. Znam za sebe. Pa ako se neko pronađe, odlično. Dakle, “vrata za predrasude”, tako ću ih nazvati.
Potrebno je da otvorimo vrata na koja naše predrasude o drugima mogu da odu napolje. A svi ih imamo.
I važno je da ih se oslobodimo, jer jedino tako možemo da imamo zbilja svoje mišljenje o nekome ili nečemu. U suprotnom, imamo mišljenje gomile, ma koliko ta gomila bila mala.
Kad smo kod društvenih mreža, mnoge stvari iz privatnog života podijeliš na Tviteru. Jesmo li sve spremniji na tu vrstu dijeljenja, jer su ljudi sve manje spremni da slušaju jedni druge?
Ne mogu ovde da se složim sa tobom. Kada se moji tvitovi čitaju redovno ili pažljivo, biva jasno da ja nikakve stvari iz privatnog života ne delim. Na mrežama svakako ne. Objavim ponekad neku sliku koja se može smatrati privatnom, napišem i rečenicu koja zvuči “privatno”, ali to zapravo nije to. Da ne bi bilo nesporazuma: sve što napišem je tačno i iskreno, osim što to nema neke naročite veze sa mojom privatnošću. Retko delim privatnost i u realnom životu, a kamoli u virtualnom. Ali sasvim si u pravu kada pitaš da li smo sve spremniji na tu vrstu deljenja. Da, svet je spreman, odavno. Ja nisam, niti ću ikada biti. Stara sam ja da bih mogla da prihvatim to kao normalan deo života u tom novom, postinformacionom dobu. Uzgred, Srbija nije ušla ni u informaciono doba, zato sva ta “deljenja” izgledaju toliko nenormalno.
Moram pitati. Prava žena, kao tema, dobijaju sve više prostora svuda oko nas. Za šta se ti, kao žena, boriš? Da li misliš da je muškarcima i dalje lakše?
Prava žena su “stara-nova” tema koja se uvek vraća. O tome sam ovih dana mnogo govorila sa divnim sagovornicima, u jednom novom programu koji snimam. Te velike teme nam se vraćaju, jer svaka generacija mora da se izbori za neka prava (ili da ih očuva), ma koliko ona davno bila osvojena. Tako je to sa pravima.
Ne znam da li je muškarcima lakše, ali ženama je i dalje jako teško. U svakoj sredini koja je patrijarhalna, ženama je teže.
Biti majka, uspješna poslovna žena, dobra supruga, dostupna prijateljica itd, itd. Stižeš li?
To su opet stereotipi. Nisam sve ovo postizala u svakom trenutku. Možda nešto nisam nikad. I šta uopšte znači biti uspešan? Nekad sam postizala i nemoguće, nekad ništa. A trudila sam se, naravno, čak i kad neko preko puta mene nije to zasluživao. Verovala sam da ja zaslužujem sebe, takvu. Ali umorimo se od svega. Potrebno je neko vreme da se ode od sebe, da bi se sebi vratio. E, tu sreću – da to neko prepozna, kada se vratiš sebi – imaju malobrojni. A mogla sam da ti odgovorim i kratko: da, Brančice, stižem. U godini dana stižem ono što neko ne stigne ni za pet.
Ostalo mi je urezano u pamćenje tvoje tvitanje o tome kako ne možeš da vjeruješ koliko roditelji moraju s djecom da uče kod kuće i objašnjavaju im, kao da u školama ne rade ništa. Šta misliš o obrazovanju djece danas?
Mislim da je obrazovanje taman na tom nivou na kom nam je cela država. Isto važi za kulturu i za zdravstvo, za sve. Ma koliko se roditelji trudili da decu motivišu, da im pomognu, uvek postoji onaj deo socijalizacije i sticanja saznanja koji nemaju veze sa kućom. Da, sve potiče od kuće, ali se tu ne završava. Ne može roditelj zameniti neke prirodno potrebne autoritete. Ne možemo zameniti ni pesnike, pisce, zato smo tu da deci pomognemo da ih otkriju. Detetu u pubertetu važno je da ima nekog kome je stalo, čak i kad njemu nije. U vremenu kupljenih diploma i partijskog zapošljavanja, u vremenu u kom su se sve pozitivne vrednosti izgubile ili baš vidno sakrile – potrebno je podsećati decu da će njihovo znanje, kad-tad, biti zaista potrebno.
Koje mlade glumice bi, što bi narod rekao “čije vrijeme tek dolazi”, izdvojila kao one u kojima vidiš potencijal?
Sećam se jednog popodneva u mojoj nekadašnjoj kući, tačnije u bašti te kuće, u kojoj smo sedeli sa kolegom Acom Berčekom, koji je dolazio povremeno kod oca, da odmere snage u bilijaru. Kao mlada glumica imala sam brojne dileme o svom poslu, kao i svi. Bez obzira što sam već tada imala lepe uloge za koje sam i nagrađivana, pitala sam se vredim li, ko oko mene vredi, šta uopšte u našem poslu vredi i tako dalje. I u pauzi tog bilijara, iskoristim priliku da malo pitam čika Acu o tome. Kaže: “Tek kada glumac napuni četrdeset godina, može se reći da li je glumac”. Ovo sam naravno skratila, jer smo dugo razgovarali o pojedinim kolegama, neki su jako rano ili pak veoma kasno pokazali šta i koliko mogu, znaju i osećaju. Tada su mi daleko bile te četrdesete, više sam ga slušala. Ali bio je u pravu. Za svakog je to tačno. Naročito za nas koji smo u ovaj posao ušli još kao deca. Svi treba da sazru. Kao ljudi. Tek onda i kao glumci. Tako da nemam pojma čije vreme tek dolazi. Moje mlade koleginice jesu divne glumice i osobe ili bar većina. Nadam se da će takve ostati i posle četrdesete. Jer, naše društvo je surovo, naročito prema ženama koje više nisu devojke.
Za kraj, šta možemo očekivati iz tvoje kreativne kuhinje u narednom periodu?
Upravo sam završila snimanje informativno-obrazovnog programa koji se zove “Moje pravo”. To je serijal od dvanaest epizoda kroz koji želimo gledaocima da približimo prava građana, da ih ohrabrimo da istraju u borbi za njihova prava, ali i da podsetimo institucije da uvek treba da poštuju zakone, a ne samo kad dobiju preporuku Ombudsmana ili drugih nezavisnih kontrolnih organa. Pitate se ko će to emitovati? I ja. Ali radujem se što, iz godine u godinu, pronalazim teme koje smatram važnim za naše društvo. S druge strane, moram da radim i nešto komercijalno i na drugačiji način kreativno pa pripremam dve igrane serije i film. Videćemo šta će se prvo “spakovati”. Nije lako biti nezavisni producent. Ali, idemo dalje.
Svaki od Bojaninih odgovora tema je za sebe. Svako čitanje njenih tvitova u meni probudi nekoliko tema o kojima bi Lola mogla, a i hoće, da piše. Mi se radujemo njenom programu “Moje pravo” i sigurno ćemo o tome i pisati, ali se radujemo i serijama i filmu, jer taj Bojanin dio posebno volimo. A ako i vi želite da je čitate na Tviteru, zapratite je @bojanamaljevic.
Meni je na kraju ovog intervjua žao zbog dvije stvari: zato što je tako brzo završio i zato što joj nisam postavila još mnoga pitanja, koja su mi njeni odgovori otvorili, a iz kojih smo mi, žene, najviše mogle mnogo toga naučiti. Ali biće prilike. Bojana i ja ćemo tek pričati.
