Gledam klince danas, juče, pre godinu, dve. Izlaze u klubove, na splavove, tiskaju napeta tela među zgusnuto postavljenim visokim stolovima, držeći jednu ruku u vazduhu, kojom „igraju“, dok drugom fotografišu momenat. I sebe u njemu.
Pod pritiskom su. To se može videti ako ih dugo posmatraš. Njihova pluća se šire i skupljaju drugačije nego pre dvadeset, trideset godina. Trude se, previše se trude da uživaju u momentu. A momenat se ne uživa na silu, on se dešava, kad se opustiš. Kad prestaneš da se mučiš oko forme, oko toga „kakav utisak ostavljaš“ i „gde se nalaziš“. Kad prestaneš da se zamajavaš time koliko će tvoja trenutna lokacija, društvo, dečko, cura, frizura, biceps, guza, šminka, garderoba dobiti lajkova.
Bi li oni mene razumeli kada bih im rekla da sam prvi put izašla u neki školski disko sa kancelarijama iznad sebe. Da je tata rekao može do devet. I da sam se vratila u devet. I da je to bilo toliko rano, da je u stanu još uvek sedeo komšija kad sam stigla i pio rakijicu, mama završavala pranje sudova od večere, brat izvaljen na još nenameštenom trosedu gledao Dosije Iks.
Bi li oni mene razumeli kada bih im rekla da se disko otvarao u sedam, kada ljudi još uvek uveliko cirkulišu ulicama, nose hleb koji je zamanjkao za večeru, guraju kosilice sa pokošenih dvorišta komšiji, trafike rade, psi laju za autima, dan još uvek u svojoj punoj snazi. Nigde Sunca blizu zemlje.
Bi li me razumeli kada bih im rekla da smo nestrpljivo dolazili pre sedam, dok su vrata još uvek zaključana teškim lancem i katancem. Jer pre smo otići mogli, ali kasnije se vratiti nismo. Da smo cupkali od uzbuđenja, namirisani maminim i tatinim dezodoransima, sa fikso gelom izdašno stavljenim u kosu.
Bi li razumeli da je postojao veliki, ogromni plesni podijum. Da smo jedva čekali da razbaškarimo svoja tela i plesno umeće na njemu, da Di džej proglasi pobednika. Da pusti Rokset, da kaže „ajd sad da vas vidim“.
Bi li oni mene razumeli kada bih im rekla da sam izlazila obučena u mamine bluze od „prave“ kineske svile, i da što ih je više imala, to bilo bolje. Da su im rukavi ćarlijali ko veš na štriku po vetrovitom danu. Da smo tada sve bile u maminim bluzama i džemperima sa naramenicama, bez izuzetka. Sa kafenim ružom premazanim po ustima, retko očupanim obrvama, puti kakvu nam je Bog po rođenju dao.
Bi li oni mene razumeli kada bih im rekla da sam kosu uvijala viklerima na kuvanje pozajmljenim od sada pokojne ujne Mileve. Da sam ih ubacivala u malu šerpicu – suvenir iz Vrnjačke Banje, strpljivo čekajući da se ugreju u ključaloj vodi, pa kosu u njih zamotavala, pa držala, pa odmotavala, pa sva nafrćkana izlazila u dva sata provoda. Sa opečenim jagodicama.
Bi li me oni razumeli kada bi im rekla da mi je dečko šest godina stariji, u kog sam smrtno bila zaljubljena, džentlmenski objasnio nepremostivu razliku u godinama rečima: Ti si mlad cvet, pupoljak lepi. Ti i ja čekaćemo da porasteš, pa da ja mogu da te uberem. A ja odlepila još više jer mi se dopalo prenosno slikovito objašnjenje.
Bi li me razumeli da sam kraće suknje prekrivala dugim džemperima koje sam, čim prođem kraj tate, ostavljala u tamnom predsoblju stana. I da on sigurno ništa ne bi zamerio, ali da je meni bilo neugodno.
Bi li me razumeli da se tada igralo i pevalo radi igre i pesme, radi ugođaja tela i duše o kojoj tada nismo mnogo znali, ali smo osećali neku milinu u utrobi. Ona nas je hranila. Zbog nje smo živeli od subote do subote. Brojali dane, od ponedeljka rovareći po maminim plakarima, čuvajući od drugih ko najveću tajnu osmišljenu odevnu kombinaciju.
Bi li oni mene razumeli kada bih im rekla da sam ponekad tužna i zabrinuta, jer gledam, jer vidim kako se sve ono što treba da ih hrani transformiše, izumire. Kako se gubi smisao svega onoga od čega treba da rastu, da đikaju, onoga što treba da pamte i sutra prepričavaju.
Kako se smeje, priča, zabavlja, oblači, simpatiše drugačije, opterećeno vremenom koje je stiglo, koje je nezaustavljivo u promenama koje donosi.
Kako se transformišu.
Kako sazrevaju onda kada bi samo trebalo da budu klinci, neopterećeni i nasmejani.
