Draga i završena 2017. godino...

Hrpa je ljudi koji imaju i uši i oči, pa svejedno ne čuju kad im pričamo, svejedno ne vide ni nas, a ni same sebe.

Bila si nekako duga. Ne mislim na dane. Dana je toliko koliko je. Nego nešto je osećaj takav. Nikako da završiš. Do mene je, nisi ti kriva.

Za tvoje vladavine mi se dosta toga izdešavalo. Sve dobro. Jer ja tako kažem.

Iako je bilo čak i nekog bola fizičkog, prođe sve to.

Foto: pixabay.com

U tebi sam imala fizičku povredu i prvi put okusila tu neku anesteziju, prvi put okusila takvu bol, ali se iz toga izrodilo svašta nešto dobro.

U tebi, 2017. godino, sam okončala gušeći odnos i sada pluća rade ono zbog čega i postoje – dišu. Nema više gušenja noću i optuživanja prašine da je alergen, ne. Sad i u prašini dišem neometano.

U tebi sam skužila koliko ljudi mogu biti govna i koliko psihopatologija može dobro i dugo da se prikriva.

Godino iza mene, u tebi sam počela da sarađujem sa nekim super ljudima, da se osećam korisno i da mozak uključim, da radi, da vrti, da mrda.

Za vreme trajanja tebe, otkrila sam neke svoje sposobnosti i talente i po njima ću da te pamtim. Jer je zgodno kad sa 33 shvatiš da je baš super rukama raditi nešto, izrađivati, stvarati.

Foto: pixabay.com

Nisam puno putovala, to sam ostavila za tvoju naslednicu, za 2018., za ovu što je danas nastupila, ovu kojoj ću za 364 dana da pišem isto ovakvo pismo sa, razume se, drugačijim stavkama.

U tebi sam otkrila koliko mogu. Pokazala sam sama sebi koliko mogu. I sigurna sam da to nije plafon, da ima još i da može još.

Kako si odmicala, tako su se vrata samo otvarala jedna za drugim, mogu čak reći – bez kucanja. Iza svih vrata me čekalo nešto zanimljivo i korisno i dobro.