Pomaže i drugima. Tako mi kažu. Javljaju mi se, prepoznaju se.
Podržavaju, čestitaju.
Hej, pa šta mi imate čestitati, ja samo pišem ono što vidim, čujem, proživim, ono što mi se čini…
Kroz pisanje sam upoznala neke divne žene.
Jedna se nekako izdvojila. I to je sad ona situacija kad ja kažem “blažen bio internet”. Jer ako sagledam stvari realno, ubeđena sam da je ne bih upoznala da ne postoji internet. Ili je barem šansa da je upoznam – jako mala.
Ona je moja prijateljica po dijagnozi.
Koliko puta ste videle osobu (čitaj: ženu) bez obrva?
Koliko puta ste jedva dočekale reći kako “danas sve idu na japanske obrve”?
Koliko puta ste zbijale šale na račun osoba bez obrva? Pa sve one zajebancije sa “ako i nakon umivanja ima obrve, oženi je”, pa “kad pada kiša, seti se da mnoge žene sada ostaju bez obrva” itd.
Koliko ste puta kritikovale nadogradnju kose i trepavica?
Koliko puta ste olako i na prvu donosile zaključke, bez da ste čule priču koja je iza svega toga?
Trebate li vi uopšte čuti priču koja je iza toga? Tiče li se vas ta priča?
Dobro došle u priču o trihotilomaniji!
Samo one koje je imaju i žive – mogu znati i razumeti kakav je to osećaj i šta budi u osobi.
A evo kakav je osećaj i šta budi.
Pričala sam sa Marijanom.
Ona ima trihotilomaniju (u daljem tekstu: trich; od grč. triho – kosa, tilen – vući i manija — trichotillomania). Radi se o poremećaju kontrole impulsa pri čemu osoba čupka dlake s tela (kosu, trepavice, obrve i druge dlake uglavnom bazirajući se uglavnom na jednu ili dve regije na telu).
Marijana to nikome nikad nije rekla, osim psihijatrici. I meni.
Kada je i kako počelo?
Trich i ja ugodno se družimo već 30 godina. Od moje dvanaeste. Desilo se nešto meni vrlo teško za podnijeti u obitelji, izgubila sam jedini bijeg iz mučne realnosti, pa sam našla izvrstan način utjehe kojim ću se isključiti iz stvarnosti, bivajući sama sa sobom.
Kakav je tačno osećaj kad čupkaš trepavice i obrve?
Boli me kad čupam i obožavam to. Ako prelako iščupam, gušta nema. Čupkam, jer obožavam bol, jer sam sretna kad držeći iščupanu trepavicu klizim njenim korijenom po gornjem rubu usne, kad osjetim tu vlagu i oštrinu dlake. Obožavam to raditi. Čupkam svako malo, toliko sam uhodana da je to nesvjesno. Bilo je godina kad sam bila u remisiji, ali svaki malo jači stres vodi prste na tako dobro i poznato mjesto, pa je znalo biti prorijeđenih pramenova trepavica, uvijek spreman crayon za obrve u torbi, kao i vječni eyeliner koji je izvrsno prekrivao nedostatke. Kad sam se ekonomski osamostalila, otkrila sam i trajni make-up, eyeliner iscrtah prije četiri godine, na japansku metodu iscrtavanja obrva idem redovito. Može proći, sad je to in i više nitko ne bleji u mene u tramvaju. Godina dana je prošla od posljednjeg uspješnog uzgajanja trepavica, they're still standing, yeah yeah yeah! I tako sam se prošvercala među normalne.
Kakve su bile reakcije izvana?
Očerupana sam ušetala u pubertet skrivajući se od površnih, glupih i zajedljivih komentara mojih razrednih kolega i kolegica kojima, naravno, nikad nije palo na pamet da me pitaju jesam li dobro i što se sa mnom zbiva. Meta ismijavanja, poprekih pogleda i smijuljenja iza leđa. I debilnih pitanja – čupaš li samo gornje trepavice ili i donje? Svako propitkivanje guralo me još dublje u sram i izolaciju, bilo je preočito da sam drugačija, ružno pače škole. Čudakinja. Luđakinja.
Kakva su ti iskustva sa psihijatrijskim tretmanom?
Krenem na psihoterapiju i na psihoterapiji pitanja – a zašto čupkaš? Što ne prestaneš? Zašto čupkam, jebote? Tko je ovdje doktorica – ja ili vi? Da prestanem? Kako? Ne znam ni odakle mi to, ni kako sam počela, a kamoli kako da prestanem. Ne znam da li se uopće netko specijalizirao za tu temu na Balkanu, koliko je stručnjaka uopće upoznato s tom problematikom koja se trpa u OCD (opsesivno-kompulzivni poremećaj), jer zbilja im trebaju desetljeća da uhvate korak sa stvarnim životom i poremećajem koji ima barem 4% populacije.
Kako si pomažeš?
Isključivo osvještavanjem, samodisciplinom, trudom, hrabrošću i onim nekim klikom u glavi koji se desio spontano, vozeći se u autobusu. „Možeš ti to.“ Čudnog li čuda, pošto je trich bila jedina prepreka u životu pred kojom sam se konstantno osjećala poraženom. Mogu li? Eto, mogu. Trepavice su tu, a za obrve mi je više-manje svejedno. Možda uspiju, možda ne, nije bitno.
Najbitnije – nikad mi nije na pamet palo da je trich nešto što me određuje ili obilježava, to je samo jedan aspekt mene, prava ja sam puno šira i dublja, znatiželja me gura uvijek u nešto novo, a i već sam dogurala do godina u kojima mi se živo fućka tko što misli o mom izgledu i životnim izborima. Jesam li pobijedila? Iskreno, jebe mi se i za to. Volite i svoje slabe točke. Nemojte biti okrutni prema sebi. Oprostite si što niste savršeni. Nitko nije.
Kod trihotilomanije je specifično to da postoje čak i delovi glave s kojih se čupkaju dlake, postoje željeni i neželjeni delovi glave u smislu da s nekih delova glave osobi nikad neće pasti napamet da čupka dlake. Zatim – postoji hrana koja jače potiče čupkanje. Čupkanje im daje osećaj transa, spokoja, fokusa samo na to. Mnogi kažu da tada čak ni ne misle, vreme stane i sva pažnja usmerena je na sam čin čupkanja.
Ljudi s ovim poremećajem se često šišaju skroz na kratko ili čak na ćelavo, samo da bi stali na kraj čupkanju, nadograđuju kosu, nalaze druge izvore zanimacije samo da im ruke nisu na glavi, nego zaposlene nečim drugim, rade na samokontroli i odvlačenju pažnje sa čupkanja. Postoji opcija uzimanja lekova, ali tu su nuspojave i velika šansa da ne pomognu. Poremećaj je takav da se njime skoro niko ne bavi, ljudi se ne javljaju za pomoć, jer ih je sramota, a i kad se jave, ne naiđu na razumevanje, jer, kako sam rekla, ne bavi se niko time. Strpaju antidepresiv osobi i ćao. A onda ona ode kući i živi s tim.
Idući put kad vidite osobu sa retkom kosom i/ili bez trepavica i/ili obrva – setite se ove priče.
Ja sam Dragana, drago mi je. I imam trich. I nisam to nikom rekla, osim Marijani. I vama sada.
U nekoj bližoj budućnosti ću sve u vezi toga da vam kažem.
Osim Marijane i Dragane, trich imaju i: Charlize Theron, Justin Timberlake, Katy Perry, Victoria Beckham, Olivia Munn, Megan Fox…
Dobro je, nismo jedine. A ni najgore.
