Pomislih, odoh da vidim kolika sam dama zaista. Misleći pritom da će od 20 pokazatelja na barem 15 biti jasno kakva sam dametina.
Padoh već na prvom ispitu. Šta se upravo desilo?
Pa, dama kupuje samo kvalitetnu original robu, nikako fejk. Ne neee! Dakle, drage moje dame, ukoliko se ne oblačite skupo, dama zapravo i niste. Ma šta mi napriča!
Nije dama imala vraga pa skrolnu dalje.
Kad eto opet fail.
Dama nikada ne oblači oversajzd džemper. A zašto, moliću? Jel stvar u tome da dami zapravo ne smije biti udobno i ugodno? I zar damu čini garderoba? Kako sam blesava samo, jer sam pomislila da će ovo biti tekst o manirima.
Ali da ipak skrolnem još?
I kliznu ekran ka gore. Kad eto i manira, i te kako.
Dama se nikada, naime, ne pogrbi. Jer “kada se pogrbi djeluje kao da je neki teret muči”. NJUZ FLEŠ – možda i muči. I to što nekad zalegnem malo nakon ne znam ni sama koliko sati za laptopom, jedino je problem za moju kičmu.
Ok, sad definitivno moram pregledati sve.
Bi nadalje nešto o šminkanju, i bolje da ne ulazim u to. To je posebna tema, no me zaintrigira stavka da dama nikada ne pokazuje da je nervozna. Ti blagi izlivi nervoze, poput lupkanja nogom ili igranja sa kosom, ne priliče jednoj dami.
Jedna dama ne smije da pokaže da ima živce, nervne završetke? Jel i dalje pričaju o dami ili su prešli na robote odnosno neku formu Stepfordskih supruga, nisam sigurna.
Onda slijede upute o manirima za stolom. Napokon prelazimo na (konkretene) manire. Dama, naime, ne srče supu.
Ona vjerovatno nema ni receptore u ustima, ili šta?
Nadalje kažu da tračarenje i neljubaznost ne krase jednu damu. Pa eto, u nečemu se i složismo. Koliko je tačaka, vala, negdje smo i morali.
Ali da li ste znali da dama ne smije da se smije na glas, ili da priča glasnije. Ne daj bože da je ponese atmosfera, šta će onda?
Raspravila bih o tome sa autorima, ali bi me samo prozvali da nemam damske manire. Mada kad bolje razmislim… Ali, ponestaje mi papira, te nastavljam dalje.
Dama, jednako tako, ne smije da jede s nogu.
Pa znate kako, gospodo, volim ja da sjednem i jedem na miru, da ne kažem k'o čovjek, pa me ipak nekada možete vidjeti sa uštipkom u ustima kako trčim do prevoza sa termosicom od dvije lire kafe za ponijeti u ruci. I to sve dok oblačim kaput. Damski, kažete. Znam!
Onda sam morala par puta pročitati stavku o bijelim cipelama jer mi nije baš bila jasna. (Nije ni sada.) Navodno, dama nikada ne obuva bijele cipele. Osim možda ljeti, uz neku haljinicu, i na svom vjenčanju, to je to.
Ozbiljno? Kakvo je to modno pravilo. I šta nije u redu sa bijelim cipelicama? Znam ja ponešto o toj modi, pa da vam kažem da su bijele cipelice sasvim OK.
Onda kažu, dama nikada ne kasni. Ono ne bi trebalo, ali desi se, meni prvoj. Svi kasnimo, takva su neka vremena, prebrza, ne možeš ih stići.
A ako vidite kišobran kako se iskapava otvoren negdje znajte da ga tu nije ostavila jedna dama.
Uzgred rečeno, nisam iskopala članak iz nekih 30-ih; ne, novijeg je datuma. A mi koje se ne uklapamo u ove kategorije isti naziva “običnim djevojkama”.
Ah ta je fraza već tema za sebe. Al’ ne mogu sad, ostalo mi je još par živaca, pardon stavki.
Stavke da dama uvijek nosi hulahopke, pa i ljeti, te da piće i hranu ne odbija, pa makar i ne jela, odnosno ne pila, ću samo staviti ovdje.
Isto tako, ne pleše spuštene kose i u štiklama – iz bezbjednonosnih razloga, po ljude oko sebe. Da, sve ste dobro pročitale. Kosu vežite ako mislite đuskati, dame moje, nemojte smetati ostalima. Piću i hrani kažite da, bilo ko da nudi.
Opet se dotiču jedenja supe, odnosno da je najbolje da je ne pojedete do kraja, jer znate kako to nezgodno može biti.
Budući da ni srkanje nisam apsolvirala, lekciju dva o supama preskačem. Da sam bar ovaj tekst preskočila..
Ali, neka vam bude, autori istog, gdje čuli i ne čuli, i ne želim biti ta dama!
