Ljudski odnosinajnovijeNaslovna vijestŽivot

Je l’ jedeš ti nešto i ostala pitanja koja se besramno izgovaraju naglas

Nikada nisam imala više od 52 kilograma i celog života imam strah od vetra jer ako u džepovima nemam kamenje, ozbiljne su šanse da ću leteti nad gradom ko Meri Popins. U petom razredu sam na sistematskom pregledu imala 25…

Jelena Đurđević

Foto: unsplash.com

Nikada nisam imala više od 52 kilograma i celog života imam strah od vetra jer ako u džepovima nemam kamenje, ozbiljne su šanse da ću leteti nad gradom ko Meri Popins. U petom razredu sam na sistematskom pregledu imala 25 kilograma i po 225. put čula: Ju, dete, je l’ jedeš ti nešto?

Ukratko, iščuđavanje od strane nepoznatih ljudi jer njima nepoznata osoba ima toliko i toliko kilograma, nateralo me je da shvatim zašto se kaže dokon um, đavolje igralište.

Zamisli da u slobodno vreme komentarišeš tuđe kilograme, da li neko ima ili nema decu ili zašto ima samo jedno dete. Zamisli da se pitaš koliko neko zarađuje ili što se razvodi. Zamisli da imaš toliko slobodnog vremena da razmišljaš o tome šta neko radi sa svojim životom, svojim parama i u svojoj spavaćoj sobi. I sve to, mirne savesti, pravdaš rečenicom: Ja to za tvoje dobro.

Bezobrazluk je postao službeni model ponašanja jer:

kad će beba?

je l’ radite na drugom detetu?

je l’ jedeš ti nešto?

treba dete da šetaš, a ne psa.

Osim što se svi nešto trude da budu proseratorski srećni za tuđe oči, najsnažnije se trude da nevaspitanje nazovu dobronamernim savetom, a olajavanje je samo komentarisanje, ništa oni loše ne misle. Ne radi se o tome da li iko misli nešto loše, već da li vas se tiče to što mislite i zašto mislite naglas. Uostalom, dobronamerni saveti nisu baš dobri ako gađaju ono što nekog u utrobi steže.

Svi znaju da je za tvoje dobro da se malo ugojiš.

Svi znaju da je za tvoje dobro da imaš još jedno dete jer jedinci znaju da budu sebični.

Svi znaju da ti je vreme za dete jer godine idu.

Svi znaju sve, ali ne i da im je percepcija vidno ograničena. Nemam mnogo mudrosti da vam dam, ali sve što mislite da je za nečije dobro uglavnom znači da nemate pojma.

Možda je vreme da još jednom ponovim tuđu mudrost s početka teksta: dokon um, đavolje igralište. A, možda će nekom više značiti da podelim ono što sam naučila za ovih toliko i toliko godina: kad god fokus s vlastitog života prebacim na tuđ, vreme je da redefinišem život i sebe. I, da ne zaboravim, bežim glavom bez obzira od ljudi koji ne rešavaju spaljenost i rasturenost sopstvenog uma, već drugima definišu kako da žive.

Život vam ide, a vi ga ne vidite jer pasionirano mislite o tuđim porodicama, kilogramima i razvodima, da ne kažem – dešava vam se teško licimerje, a imate jedan jedini život.

Trebalo mi je trideset godina da glasno kažem: nekada sam bila mršava jer mi je takva genetika, nekada nisam imala šta da jedem, a nekada iz zdravstvenih razloga nisam smela da jedem sve što mi se jede. Je l’ odgovor zadovoljavajući? Super, ‘ajmo sad ovako:

Ne znam kada je postalo društveno prihvatljivo da mršavu osobu pitate da li jede nešto, ali kad se sledeći put zgrozite jer je nečija noga hehe kao vaša ruka, zapitajte se da li ta osoba pre spavanja mrzi samu sebe jer i to malo što pojede, izađe iz nje u formi suza i samokritike.

Ne znam kada je postalo društveno prihvatljivo da ljude bez dece pitate kad će ih imati, ali kad se sledeći put zgrozite jer neko šeta psa, a ne dete, setite se da u Srbiji svaki 6. par ima problem sa začećem (izvor: sansazaroditeljstvo.org.rs).

Uostalom, ne znam ni da li želite da vam mršava osoba iskreno kaže zašto je mršava ili da vam ljudi koju nemaju decu kažu zbog čega šetaju psa, ali znam da vas se ne tiče.

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije