Poslovi se se ne dele na muške i ženske, ali malo ćemo se šokirati kada vidimo ženu koja vozi autobus ili ako u oglasu piše: “Potreban muškarac za čišćenje kuće/poslovnog prostora.”
Neka digne dva prsta ko je čuo: “Imam tu jednog muškarca koji mi pegla stvari, dolazi dva puta mesečno.”
Ako ste pomislili: Ma daj, gde si ti videla muškarca da pegla – kako bih vam rekla, uključite peglu u struju, mrdajte je napred-nazad, levo-desno dok stvar ne izgleda kao da “može da prođe”. To je to, nema na čemu.
Duboko je zagazio u patrijarhalno nasleđe svako ko izgovori: “Gde si ti videla da muškarac/žena radi to i to.”
Ženama se treba obraćati kao ženama
Pravila kažu: “Ispravno je koristiti generički muški rod (npr. borac, pilot), jer njegova upotreba nikako ne implicira diskriminaciju žena, već podrazumeva svest o jednakoj društvenoj (/ljudskoj) vrednosti muškarca i žene.” (izvor: Nedeljnik)
Ukratko, ukoliko želite da kažete da je osoba koja nosi zvanje hirurga ženskog pola, jednostavno dodajte ime posle zvanja i šta je problem?
Ipak, ukoliko želite da kažete da je osoba koja nosi zvanje hirurga muškarac, nema potreba da naglašavate vlastitu imenicu, pa podrazumeva se da je muško, zar ne? I tu nema nikakve diskriminacije.
Iako se borkinje i borci za jednaka prava žena i muškaraca trude da svaka profesija jasno ukazuje o kom rodu je reč, da bismo izbegli nagađanje kako se šta kaže, potrebno je lingvističko znanje koje prevazilazi nivo opšte kulture. Recimo, žena pilot. Kako biste ovo zanimanje rekli u ženskom rodu? Ne znam ni ja, zato ćemo reći pilot Jelena Đurđević. Ne bi mene ovo nerviralio (šalim se, bi), da ne osećam podelu ne ženska i muška zanimanja i titule jer zasigurno ne biste rekli čistač Jelena Đurđević. Čini mi se da u tom slučaju moje ime ne biste ni pomenuli već bih, jednostavno, bila čistačica.
Zanimljivo je da u svakodnevnom govoru određena zanimanja imaju ženski rod i tu se niko ne buni, tu se niko ne poziva na gramatička pravila, na druge jezike, čak ni drugari iz patrijarhalnih stega ne vide problem. Tako za osobu ženskog pola koja pomaže oko kućnih poslova kažemo “kućna pomoćnica”, zar ne? To svi znamo. Nije teško, nije neprirodno, lako se izgovara, u duhu je našeg jezika. Pa, što je onda neprirodno hirurškinja, spisateljica, fotografkinja?
Zapravo, mene zanima kako određujete koje profesije mogu da imaju ženski rod i koristite ih u svakodnevnom govoru, a koje profesije ne mogu?
Ako verujete da žene i muškarci zaslužuju ravnopravnost, zbog čega i dalje poslove delite na ženske i muške, pa je nešto prirodno za izgovor, a nešto ne?
Zašto govorite zubarka, nastavnica, učiteljica, profesorka, sekretarica, kasirka, frizerka, a brecate se na psihološkinja, pedagoškinja, ginekološkinja, politikološkinja, gradonačelnica, pesnikinja? Zbog čega se ovo ne uklapa u srpski jezik?
Ne uklapa se jer sugeriše na gubitak položaja moći koji muškarci imaju kada su sve profesije u muškom rodu, ali ćemo se “zbog mira u kući” pozivati na dobru jezičku praksu.
Da bismo tačno preneli ideju jednakosti, važno je da razmislimo koliko smo spremni da izađemo “iz konzerve” i prihvatimo:
pod jedan: da su promene jedina konstanta progresa;
pod dva: da su došle neke nove žene koje ruše barijere.
Svakodnevnim korišćenjem reči koje jasno ukazuju da postoji i psihološkinja i političarka i naučnica i obućarka i da svaka žena može da bude sve što poželi, vrši se pritisak na institucije da pokrenu pitanje: kako imenovati zanimanja, titule i funkcije u ženskom rodu.
Rogobatno je samo to što ignorišete da postoje žene koje u savremenom društvu zauzimaju pozicije koje biste voleli da su i dalje namenjene isključivo muškarcima.
