Naučio me je tata da život daje šanse.
Naučio me je život da teški dani nisu najavljeni unapred.
Pa tako i kad sve sjebem znam da ću nešto moći ponovo. Osim da vratim ljude koji su izgubili sebe. Ne zato što nisam Isus i ne umem da spašavam ljude, već zato što na ovoj planeti postoji jedno pravilo: ne igrajte se psihologa.
Moj posao zahteva da na društvenim mrežama provodim više vremena nego što to moji živci mogu da podnesu, ali božemoj, život je nekad pelinkovac bez leda. I tako, dok analiziram kako nepoznati ljudi koriste Instagram, naletim na objavu zbog koje se zapitam da li smo socijalni eksperiment koji će baš brzo da se završi i pomolim se bogu da jesmo. Nisam se iznenadila kada su onomad pisali da je silovanje postalo moderno jer društvene mreže daju mogućnost da ljudi javno misle iako bih do srži volela da se za kakvo-takvo mišljenje traži bar diploma osmoljetke. A, da je sreće junačke, tražili bi se svakojaki pečati i za ljude koji sebe nazivaju životnim savetnicima. Međutim, živimo u megalomanskom ludilu gde si danas lajf kouč i igraš se sa mentalnim zdravljem, sutra izbrišeš objavu i puj pike, ne važi se.
Dovoljno je da u opisu profila imate rečenicu kojom sugerišete korisnicima društvenih mreža da baš vi možete rešiti njihov problem, zatim par objava na temu partnerskih odnosa, depresije i obavezno savet kako izaći iz zone komfora i to vam je to, mili moji i mile moje. Vi ste životni savetnik. Čestitamo!
…Neću da vas lažem, moji živci dobro nisu. Pre neki dan počela sam da trokiram jer savet na Instagramu jasno kaže: „TI si kriva zato što te vara.“ Pa, dalje ima neko pozivanje na holivudski film i tu se meni sastavi pritisak.
Ja zaista imam osećaj da sve vreme neko snima ovaj naš životni tok i da će svakog trenutka da iskoči čovek koji propagira loš humor, obavesti nas da je reč o skrivenoj kameri, ispriča vic (jer takvi ljudi vole viceve) i nestane, a mi se vratimo životu u kom pičvajz nije zastupljen baš svakog dana.
Što bi rekao Bajaga – verujem, ne verujem, ali postoje ljudi koji bez mrvice odgovornosti dopuštaju sebi da savetuju ljude kako da izađu na kraj sa lošim partnerskim odnosima. Naravno, u psihologiji postoje razni pravci, ali ne znam koji pravac nas uči da smo mi krivi za tuđe postupke i odluke. Bar u svetu odraslih. Ne samo to, kako je moguće da je osoba A kriva što je osoba B u svom odraslom dobu odlučila da je vara?
Razumem potrebu da drugima pomognete i sama to često poželim da uradim, ali svaliti krivicu na jednu osobu zbog lošeg zajedničkog odnosa i to tako što se pozivate na primer iz holivudske drame, to je najblaže rečeno, je-zi-vo.
Jako mi je zanimljiva ta igra gde emancipovana žena pomaže drugim ženama da postanu manje od makovog zrna. Godina je počela savršeno hrabrim postupkom Milene Radulović i Ive Ilinčić i taman sam pomislila da smo lepo krenule da slažemo stvari i podržavamo jedna drugu, kad ono, bum! Sve loše što smo uspele da ostavimo na dnu odjednom je opet na vrhu. Opet su žene krive. Opet je žena odlučila da pljune na sve za šta su se druge žene borile. Šta bi dole, sad je gore! Prelepo. Ako se tako rešavaju tuđe traume i životni problemi, je l’ osećaj sramote posle dobijate na gramažu ili kako, na procenat? Iskreno, ja da se tako igram sa tuđim životima, oka ne bih sklopila. Ali bogu hvala, ja sam malo opreznije birala psihoterapetkinju i zato ću vrištati dok ne crknem, ali: ne kaže se vara vas jer ste krive, već – prevara je zbog nesposobnosti izražavanja nezadovoljstva u vezi, nesposobnosti emotivnog angažovanja u vezi, nesposobnosti razumevanja kakve posledice vaše ponašanje ostavlja na vašeg partnera, zbog nesposobnosti prevazilaženja egoizma.
Godinama već prijatelje davim idejom da bih, da sam ja neko, uvela obavezno kontrolisanje ko ima i na koji način koristi društvene mreže.
Potpuno je nebitno da li nas prati 50 ili 50 000 ljudi i dalje smo odgovorni za sve što tamo kažemo ili napišemo.
Nemam ništa protiv da nešto mislite, ali dokle god želite nekome da pomognete, ali se u isto vreme i igrate sa tuđim traumama, problemima i mentalnim zdravljem, želim vam da čujete sebe pre nego što lanete.
Hoću da kažem, mućnite glavom i kupite negde osećaj sramote i odgovornosti. Ne znam da l’ ima na Limundu, ali može se naći ako popričate sa sobom i stručnom osobom za dušu i traume.
