Ljudski odnosinajnovijeNaslovna vijestO ljudimaO životuPorodica

Šta znači: sad je na nekom boljem mestu?

Sedim u stanu, jedem palačinke i odjednom dobijem vest da tatu više nikada neću moći da zagrlim. Dvadesetčetvrtog maja dvehiljadesedamnaeste bila je sreda i sve je izgledalo sasvim normalno. Ja sam jela palačinke iz Diznija neko je reševao važnija životna…

Jelena Đurđević

Sedim u stanu, jedem palačinke i odjednom dobijem vest da tatu više nikada neću moći da zagrlim.

Dvadesetčetvrtog maja dvehiljadesedamnaeste bila je sreda i sve je izgledalo sasvim normalno.

Ja sam jela palačinke iz Diznija

neko je reševao važnija životna pitanja.

Tog dana Partizan je igrao protiv Vojvodine.

Tata je strastveni navijač Partizana, strastveni ispijač etilčića, strastveni poznavalac geografije sveta, najviši čovek koga sam videla i ćerku zove sine.

Niko me nije pitao da li sam spremna, ali odjednom sam otkrila da i u najradosniji dan sa sobom nosim sebe i pitam se: što narod jede govna da vreme leči sve?

Sedim u stanu, gledam u fen, pa u peglu za kosu, pa u telefon koji pokazuje da je napolju 37 stepeni, pa potapšem sebe po ramenu, jer da sam normalna – nisam. Zapravo, sve katastrofe rešavala sam pravdanjem da je odraslost previše dosadna da bih donosila normalne odluke. Jedna od tih odluka, gora od ove s peglom i fenom, bila je da tatinu smrt prebolim pomoću crnog humora. Tako su svi moji prijatelji, koji trpe tu moju nenormalost jer su mi prijatelji, svakodnevno slušali: kako nećeš da mi sipaš vodu, pa meni je umro tata?! Ja bih da idemo u taj i taj kafić, što ja ne mogu da biram, pa meni je umro tata?! Haha, sećate se babe sa sahrane koja mi je rekla da sam siroče, haha?! Ma, bre, može etilčić u podne, krv nije voda, haha. Neprijatno 10 od 10, bogami. Tako su svi trpeli ove neprijatne situacije dok me psihoterapeutkinja nije suptilno navela na zaključak: Jelena, ti ne želiš da se suočiš sa gubitkom tate. Pa, iskreno, ko želi?

– Kako si?

– Odlično. Ma, to je moralo da se desi, bolje nego da se mučio.

Grozno. Kao kada vas majka natera da nosite rajf koji vas žulja, ali u školi je slikanje i svi će biti lepo obučeni. Odvratno robotizovano prihvatanje da je nešto moralo da se desi i da je to tako dobro i da je on sada na nekom boljem mestu. Ma, daj! Ne postoji bolje mesto ako to mesto nije tamo gde je njegova porodica! I šta je dobro u tome kad se probudite i shvatite da nekoga više nikada ikada nećete videti u životu?

Ne znam kako se prihvata smrt, verovatno nikako, samo nastavimo da postojimo i vremenom manje plačemo, ne jer nam se ne plače, već jer smo u međuvremenu dobili još hiljadu stresova.

Na istoj toj terapiji odlučila sam da pišem o tati jer pisanje je moj život, to je to, tako ću se suočiti. Pa, i neću baš. Svi tekstovi bili su patetični do granica romantizma, a ja nikada nisam bila tim Laza Kostić, više tim Kiš ili Nabokov (ništa lično).

Kako se onda prihvata smrt?

Shvatam da je trenutak u tekstu kad ja vama treba da dam nekakav odgovor, ali mozak mi je i posle četiri godine neupotrebljiva masa. Kao da ga nešto zakoči čim pomenem ovu temu. Ili kao moj laptop kada sam baš često kucala na Guglu – filmovi online, pa dobijem i viruščine offline za džabe. Laptop je spasio Netflix, ali gde je Netflix za prihvatanje smrti?

I dalje me ovo čini nesnađenom i zbunjenom, kao da sam turista na aerodromu u Frankfurtu. Jurim ka svom tranzitu, a brate slatki, tranzit je negde u pm i to možda.

Nemam pojma šta da vam kažem.

Možete, recimo na Instagramu da vodite neki sladak život, čujem da ljudi tamo dosadno jeduckaju svašta o savršenom šta god, a verovatno i ja čim sam stigla time da se bavim.

Možete da gradite karijeru na LinkedInu, tamo svakako niko ne zna šta tačno radi, neće ni primetiti ako se zajebete.

Možete da se zaputite u neki muzej i ostavite im empatiju da je izlože kao eksponat, zreli smo da je viđamo samo na takvom mestu.

Sav  mi je taj sarkazam od straha da se suočim sa gubitkom i osećajem nemoći jer ne mogu da promenim ono što se već desilo. Negde u meni postoji otpornost za koju nikada nisam mislila da je moguća.

Kada roditelj umre, krivica može postati teret zbog prethodnih prepirki ili zato što mislite da niste učinili dovoljno da mu pomognete. Sjebano. 

Piše u jednoj knjizi: “prepoznajući prošlost kao nešto što je završeno i nepromenljivo, možete početi da se oslobađate krivice i umesto toga razmišljate o dobrim vremenima.” I to je, otrpilike, razlog zašto knjige za samopomoć nisu mogle da mi budu pomoć. Uvek mi se činilo da ih pišu ljudi koji nemaju pojma šta znači zauvek izgubiti roditelja. Nema ga. To je to. Kraj.

Natera vas tamo neki 24. maj da vrištitie i podsetite ljude kako je baš bezveze ako ljudima koje vole svakog dana ne kažu koliko ih vole. Nema potrebe da štedite emocije jer šta ako vam se jednog dana desi poslednji zagrljaj? Posle toga zauvek ćete se pitati da li ste dovoljno dugo, dovoljno jako i dovoljno često grlili.

Grlite tate jer će vam se doći dan u godini kad je knedla u grlu baš velika.

Velika je i

kad Partizan pobedi

kad prođem pored kafane

kad u kafani razbijem čašu

kad jedem palačinke

kad miriše jorgovan

kad poželim da zagrlim, pa se oslonim na sećanje.

I dalje ne razumem šta znači: sad odmara na nekom boljem mestu, ali razumem šta znači: hoću da je to bolje mesto došlo bar 30 godina kasnije.

Grlite tate jer će jednog dana ostati nedovršeni razgovori.

Grlite tate jer će vam doći da ih nazovete, a moj nije dostupan već 4 godine. I što kaže Ivan Lalić:

koga slutiš, nećeš sresti.

Trebalo mi je dugo da to shvatim.

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije