Šta stoji iza vređanja na internetu?

Danas mislim o gledačima tuđeg posla ili praznolikim malim ljudima. To su oni što se gube pokušavajući da budu nešto. Njih progone glupe misli, pa su lažno srećni, lažno pravični i slabije mudri. A sve to jer im fali da s više pažnje i više ljubavi slušaju sebe.

Septembar je mesec prevencije suicida i zbog toga imam snažnu potrebu da pišem o mentalnom zdravlju i strašnom fenomenu koji se dešava širom sveta – vređanju na internetu.

Leon Jenkins je sebi oduzeo život u julu 2018. godine. On je uživo prenosio svoje samoubistvo na internet forumu na kojem se korisnici mogu slobodno međusobno vređati. Prema pretpostavkama, Leon je bolovao od depresije. 

Na Tviteru se pre par meseci požalio roditelj jer je učenicima drugog razreda srednje škole tema na pismenom zadatku bila “Samoubistvo – herojski čin ili kukavičluk.”

Pod jedan, nadam se da ste svi čitali Anu Karenjinu u toj drugoj godinu srednje škole.

Pod dva, da li na isti način tumačimo delo kada imamo 16 godina i 30, naravno da ne. Da li to znači da o tom delu ne treba pričati sa decom? Naravno da ne. Samoubistva postoje, čak i kada odlučite da ne pročitate Karenjinu.

Ako ste propustili ovaj podatak, u Srbiji je u 2020. godini 895 lica izvršilo samoubistvo. Stvarno i oni nisu bili junakinje i junaci srednjoškolske lektire.

Besna sam i vrištala bih u milion jastuka.

Je l’ shvatate šta znači kada se na društvenim mrežama igramo psihologa, međudsobno vređamo i lečimo?

Pre par meseci objavila sam tekst koji govori o tome da li je patrijarhat spreman za rodno senzitivni jezik. Znate šta je najgore? Što smo prihvatili da je vređanje normalno. Recimo, ja sam znala kakve će reakcije izazvati taj moj tekst i bilo mi je normalno da ljudi vređaju moje obrazovanje i degradiraju posao koji radim, a nije mi bilo ni normalno ni očekivano da samo argumentovano nemaju isto mišljenje kao ja. Isto se dešava sa gotovo svakim tekstom. Znam da će baciti drvlje i kamenje, a da neće ni pročitati sam tekst. I ništa.

Ja ću pisati na o feminizmu, a ljudi će mi na Instagramu pisati: “bar si priznala da si sponzoruša”. 

Ja ću pisati na LinkedInu o knjigama, a ljudi će pisati “lagano ću ti objasniti: izađi napolje i uberi jedan prut”.

U roku od šest dana jedan muškarac mi je na LinkedInu pretio batinama, dvojica seksualnim maltretiranjem jer pišem o feminizmu (na Instagramu).

Internet svima daje slobodu da imaju mišljenje. Drugi problem je što nije svačije mišljenje relevantno, a i što su negde propustili da kada započinjete debatu, ne vređate osobu, već iznosite činjenice koje mogu poništiti njene tvrdnje.

Komentari na društvenim mrežama su prešli svaku granicu ljudskosti.

Nije mi jasno šta motiviše ljude da vređaju, degradiraju i prete. Da li su “hejteri” sajber nasilnici sa problemima besa i agresije? Ili su onlajn sadisti? Čak i da nemamo neki poseban termin za ovakve ljude, zasigurno tvrdim: zlostavljači dobijaju zadovoljstvo vređanjem drugih na internetu. I za takvo ponašanje dobiju tačno nula posledica.

Neke studije ukazuju na to da možda na ovaj način hrane svoju narcisoidnu, psihopatsku crtu ličnosti. Bogami, veoma mislim da je tako, ali ostaviću stručnjacima da utvrde. Mislim, šta vas tačno natera da nekome napišete: kurvo, gde su sise?

Ja jednostavno mislim da ti ljudi privlačenjem pažnje čitalaca, uznemiravanjem ljudi, izazivanjem burnih debata, pa čak i dobijanjem odobrenja drugih hejtera, zapravo, dobijaju osećaj važnosti, verovatno mnogo više nego u offline životu. Jasno je da su takve osobe znatno manje uspešne u privlačenju pažnje ljudi u stvarnom svetu.

Šta je ovde protivotrov? Ignorisanje. Iskreno, ja ovo ne mogu. U 90% slučajeva uđem u debatu i svaki put je završim tako što blokiram. I šta sam shvatila? Čak i kada uzvratim, njih javno poniženje ne dotiče jer niko ne zna ko su oni, zato i pišu. 

Ali, drugari, prigrlite bolno mesto, znam da površnost nije vaša osobina nego su vam je nemetnuli oni koji su nekada, kao i vi sada, gledali tuđa posla. A tuđa posla je posebno naporno gledati kad ste pomalo zločesti, pomalo prazni, a strašno voljni da tuđa dela zatrpavate kakastim izlučevinama. Ajte, vi, polako i hrabro iza avatara, a mi ćemo, ipak, odlučnije, imenom i prezimenom jer mora da postoji odgovornost za ono što pišemo i kažemo bilo gde.

Moj brat je pre mnogo godina na moru video govance kako pluta, pa je rekao mami: “Mama, p’iva gogo”, i nastavio da se brčka. Al’ je “gogo” nastavilo da pluta samo i smrduckavo. Šta će. Ukratko, budite moj brat i nastavite da se brčkate kad god vidite da dolazi izlučevina nečije gluposti, posebno u online svetu.