Stavila sam joj ratove u daleke svetove bajki, da je to bilo nekada davno, negde iza sedam gora, iza sedam mora…
Znala sam da lažem, ali sam se nadala da možda imam tu moć i da govorim istinu.
Rat koji je jutros započeo, nama je blizu. Bliže nego ikad, danas kada imamo mnoštvo ukrajinskih prijatelja i poznanika. Ljudi koji danas nisu došli na posao, koji su do juče gradili što veće kuće u Holandiji kako bi preselili cele svoje porodice na bezbedno, ljudi koji su se iselili iz zemlje s nadom da će možda jednom biti bolje i da će se možda vratiti kući…
Ljudi koje evropske kolege preziru po fabrikama, jer pristaju da rade za najmanje dnevnice i time smanjuju cenu radnog sata svima.
Jedan ukrajinski poznanik, vršnjak mog muža, nije dočekao današnji dan, srce mu je stalo pre nekoliko godina kada je otvorio koverat u kome je bio poziv za vojsku. Jedna Ukrajinka će zauvek ostati deo naših prvih uspomena sa Filipom, jer ga je najlepše ovekovečila svojim objektivom.
Saosećam se svim svojim bićem sa ukrajinskim iseljenicima. Mogu se samo mrvu poistovetiti sećajući se prošlogodišnjeg nasilja na srpskim protestima. Bilo je preteško gledati sa strane. A oni danas doživljavaju postojanje u paralelnom univerzumu.
U Holandiji, gde se sve polako vraća u normalu, dok zvaničnici “podržavaju” Ukrajinu. Dok njihovu zemlju, tu, nadomak bombarduju.
Verovatno su se tako osećale naše izbeglice devedesetih. Verovatno se tako osećaju sve izbeglice sveta. Srećni što su sačuvali živu glavu i pružili svojoj deci nadu, a večito krivi jer nisu ostali i bili sa svojima. Kastrirani i sputani, nikad dovoljno ni ovde ni tamo, raspolućeni…
Dok me i dalje rade traume od vežbanja sirena svakog prvog ponedeljka u mesecu, dok se i dalje ježim od zvukova aviona koji nadleću grad zbog oluje, parališući me, stvarajući mi spazme u celom telu i ne dajući mi da dišem, nadam se da će takvu privilegiju osećaja imati današnji ukrajinski tinejdžeri i deca, za dvadeset godina.
Jer će ti ožiljci na duši biti podsetnik da su opstali i preživeli.
“Nisam za NATO, dobro pamtim bombe
nisam druga Srbija, nisam krug dvojke
samo ne mrzim nikog, rođen kao Jugosloven
sve su puške tuđe, sve su žrtve moje.
Svi ljudi, sve nacije, sva sela što gore
svako ko je nevin pao za vaše parole”
Marčelo
Preuzeto sa: instagram.com
