To je bilo izuzetno traumatično iskustvo nakon čega sam morala da se lečim od posttraumatskog stresnog poremećaja (PTSP). Nikada ne razgovaram ni sa kim o svom iskustvu pošto ga i dalje doživljavam kao poražavajuće.
Sve što ikada čujemo u medijima su pozitivne priče, gurane od strane organizacija koje promovišu surogatstvo. Važno je da ljudi čuju o tome kako surogatstvo može da krene po zlu i o doživotnim posledicama koje ima na žene koje nude svoja tela na korišćenje drugima.
Postala sam surogat majka za neke prijatelje. Naivno sam verovala da će zbog toga što je porođaj s mojom sopstvenom decom prošao dobro, isto tako lako biti i sa surogatskom trudnoćom.
Mislila sam da sam istraživala dovoljno i razgovarala sa drugim surogat majkama pre nego što sam se odlučila na to.
Ipak, pristala sam da nastavim s tim pre nego što sam znala dovoljno o ekstremno intruzivnim i štetnim medicinskim zahvatima kroz koje je trebalo da prođem. Naivno sam pomislila da će mi jednostavno ugraditi embrione u skladu sa mojim menstrualnim ciklusom.
Nisam znala da će moj prirodni ciklus morati da bude zaustavljen hemijskim putem, kao ni za količinu štetnih i sintetičkih hormona koju sam morala da primam kako bih stvorila veštački ciklus koji bio bio u skladu sa ciklusom donatorke jajnih ćelija.
Onda kada sam otkrila kolika je količina hormona koju ću morati da uzimam, osetila sam se kao da ne smem da odustanem i razočaram svoje prijatelje. Išla sam protivno zdravom razumu svojih unutrašnjih instinkta koji su me upozoravali – jer nisam želela da uvredim ili uznemirim svoje prijatelje.
Takođe su me ubedili da mi ugrade dva embriona kako bi se šanse za uspešnu implantaciju uvećale. Sada shvatam da nisam sasvim razumela povećan rizik koje nošenje i rađanje blizanaca može imati na moje zdravlje.
Gledajući unazad, vidim da sam podredila svoje sopstveno zdravlje i sigurnost kako bih dala prioritet željama namenjenih roditelja. Uzgred, shvatam da je moje psihološko stanje dok sam donosila ove odluke ukazivalo na to da sam imala „kompleks mučenice” i da sam se previše žrtvovala i potpuno stavljala sebe u drugi plan.
To je bilo zbog manjka samopoštovanja i asertivnosti i zbog toga što sam verovala da moja vrednost leži u onome koliko ja mogu da budem korisna za druge. Imala sam preizraženu potrebu da služim druge.
Ovo je često među ženama, jer ženska socijalizacija znači da su žene i devojčice ohrabrene i obučene da stavljaju sebe na drugo mesto, da prioritizuju druge ljude, i da budu „ljubazne.” Ova ženska socijalizacija i psihologija treba da bude ispitana, istražena i razmotrena u kontekstu altruističkog surogatstva.
Tokom trudnoće iskusila sam neočekivanu ljubomoru i ljutnju od namenjene majke koju je uznemirilo to što sam mogla da zatrudnim tako lako. Oba roditelja su vršila pritisak na mene o tome kako i gde ću se poroditi. Morala sam da budem vrlo uporna, da jasno stavim do znanja da se radi o mom telu i da fiziološki proces porođaja funkcioniše najbolje onda kada se majka oseća potpuno sigurnom i porodi se na način koji njoj najviše odgovara. Morala sam da budem vrlo jasna da donošenje odluka leži samo na meni.
Osećala sam da su verovali da donekle „poseduju” i mene i moju matericu, i da su „zaslužili” da upravljaju porođajem zato što su bebe doživljavali „svojima”.
Porođaj se na kraju ispostavio izuzetno traumatičnim, i jedna beba je bila primljena na neonatalnu intenzivnu negu (NICU), a ja sam pretrpela cepanje drugog stepena.
Onda je krenula užasna noćna mora koja je trajala dve godine sa babicama koje su brže bolje okrivile mene i lažno tvrdile da sam ih ja sprečavala da pomognu pri porođaju. Ovo nametanje krivice je poznato iskustvo ženama koje prođu kroz traumatične porođaje u okviru kulture koju podstiče Nacionalna zdravstvena služba (NHS) koja će uraditi sve što joj je u moći da bi izbegla odgovornost u tužbama za medicinsku grešku.
Bile su sprovedene četiri odvojene istrage od nezavisnog regulatornog tela za babice koje je proglasilo svaku od babica krivom za propust da interveniše u hitnom slučaju, i za propust u praćenju zdravlja fetusa tokom trajanja porođaja.
Trauma samog porođaja bila je pojačana traumom okrivljavanja, a zatim i višestrukim istragama tokom dve godine koje su me na kraju oslobodile krivice. Umesto da nastavim sa svojim životom nakon surogatstva, bila sam primorana da preživljavam svoju traumu iznova i iznova tokom istraga.
Nakon porođaja bila sam manje-više potpuno napuštena od roditelja, ostavljena da se branim od laži i prakse „krivljenja žrtve” koju su sprovodile babice, ostavljena da sama prolazim kroz brojne istrage. Planirani roditelji me nisu podržavali, niti branili tokom višestrukih istraga.
Najbolnije je to što nisam bila pozvana na krštenje blizanaca. Iskoristili su me za moju matericu i onda odbacili kada im više nisam bila potrebna. To je bilo najponižavajuće i najstrašnije iskustvo. Moje mentalno zdravlje je dotaklo dno, i dve godine nakon traumatičnog porođaja mi je dijagnostifikovan posttraumatski stresni poremećaj (PTSP) i pruženo mi je lečenje.
Nikad ne pričam ni sa kim o tome šta se dogodilo, pa čak ni sa bliskim rođacima, jer ne želim da opet proživljavam ono što mi se desilo. Tek nakon konsultacije sa Zakonodavno pravnom komisijom (Law Commission) sam počela da govorim o ovome.
Završila sam sa porođajnim povredama, inkontinencijom i dijastazom trbušnih mišića koje mi svakodnevno prave probleme. Ne znam kakve ću dugoročne posledice na zdravlje imati zbog uzimanja velikih količina sintetičkih hormona, ni koliko je potencijalno povećan rizik od raka dojki s obzirom da nisam dojila bebe.
Sada sam sasvim protiv SVAKOG oblika surogatstva, i komercijalnog (što je po mom mišljenju potpuno nemoralno) i altruističkog neplaćenog surogatstva. Prostor za zloupotrebu je preveliki.
Žene ne treba ohrabrivati da ugrožavaju svoje emocionalno i fizičko zdravlje i sigurnost zbog „potrebe” drugih ljudi da imaju bebe. Žene su važne. Žene ne treba podsticati da sebe stavljaju na drugo mesto i da rizikuju svoje živote zarad drugih ljudi.
Predlažem da SVI OBLICI surogatstva budu proglašeni nezakonitim kao što je to urađeno u drugim zemljama. Zakon ne bi trebalo da bude menjan da učini eksploataciju žena lakšom, kako onih žena koje su ugrožene siromaštvom, tako i onih koje su prosto dobronamerne i loše informisane kao ja.
Takođe, često razmišljam o siromašnoj, mladoj studentkinji iz Istočne Evrope koja je morala da pretrpi uzimanje jajnih ćelija i doživotne posledice toga, kako bi platila svoje studije. Vrlo je malo toga što je „etičko” u vezi sa surogatstvom.
Preuzeto sa: zenskasolidarnost.org
