Sedim u svojoj spavaćo-radnoj sobi i dovršavam nešto za posao.
Rad od kuće ima prednosti, ali i loše strane.
Prednost: možete da zabušavate, odete do prodavnice, skuvate ručak, dremnete.
Loše strane: radno vreme u tom slučaju ne postoji. Znam šta treba da uradim, a može i popodne ili uveče, ali mora da bude završeno.
I tako ja kuckam po ovoj istoj tastaturi na kojoj i sada kucam.
Njih dve đipaju po dnevnoj sobi, vrište (stišavam ih), igraju se sa psom, skaču po kauču.
Malo kasnije izlaze u (već) treću šetnju, mislim da će kucov da padne s nogu (šapa) od njihovog entuzijazma.
Ulazim u dnevnu sobu, a tamo zatičem babu, svoju majku.
Preko kauča, koji je veoma star – pamtim ga još od kad sam ja bila dete – prebačen je prekrivač od velura, da bi kauč što duže služio. Kako su se devojčice prevrtale po njemu, prekrivač je pao, a bogami i veliki jastuci. Baš su bile… vesele!
Moja majka ima 87. U poslednje vreme se teško kreće, starost je to. Nije više sposobna ni za šta po kući, i mada je želja tu, jedva izađe a ne može daleko ni da stigne.
Ali uvek je bila, i ostala dominantna ličnost. Sad doduše u pokušaju, jer za realizaciju teško da ima snage.
Hvata se za prekrivač u nameri da kauč vrati u prvobitno stanje.
Kažem joj, “pusti to, deca će da nameste kad se vrate”.
Baba tera svoje. “Ne mogu one to, neće biti dobro, ja ću…”
U tom trenutku mi je sve postalo jasno.
Zašto sam ja dugo godina bila nesposobna za život.
Zašto blage veze nisam imala na primer sa kuvanjem, a i neke druge veštine tek sada učim.
Zašto sam danas spremajući ormane pronašla, i izbacila, krševe od šerpi, tiganja i tanjira za koje ne mogu da verujem da smo ih ikada koristili…
Zašto ne znam – sve ono što ne znam.
Jasno mi je, iskušenje je veliko. I ja sam takva.
Nemoj ti, mama će. Bolje ću ja:
Da sredim dečiju sobu
Da raspremim sto nakon jela
Da složim odeću
Da usisam
Da obrišem prašinu
Da spakujem đačku torbu
Da složim…
Sve.
Podviknula sam babi, “ostavi to kad ti kažem. Njih dve će da srede to što su rasturile!”
Negodujući se povukla. Ima 87, i dalje tera svoje.
Ja, pak, lagano posustajem, prestajem, ustupam prostor mlađoj.
Jer ne mogu sve sama, više ne mogu. Ne mogu i da radim, i da idem u nabavku, teglim, kuvam, perem, peglam, čistim, podučavam, pospremam, mislim…
Zato sam počela da delegiram.
I to je ok, to je mnogo bolje od ovoga što je moja majka radila, što još uvek pokušava.
Pustite decu da uče, da nauče. Što pre. Neće uvek sve biti savršeno, često neće uopšte biti kako treba.
Ali, neka, nema veze.
Moraju da nauče.
Nemojte od njih praviti nesposobne ljude. Kasnije će to biti vaša zasluga.
Moje dete mora pod hitno da počne da radi sve što bi inače mogla, ali ne radi jer – baš kao moja majka, i ja stalno imam refleks – pusti mene, ja ću bolje od tebe!
A to je pogrešno.
Preuzeto sa: sacekajmalo.com
