Ako je detetu u porodici sve dozvoljeno, ako mu je glava “napumpana” idejama o posebnosti, ako se potencira porodični ili finansijski status (znaš ti bre ko smo mi (roditelji)), ako odrasta uz rečenice tipa- neće bre MOJE dete to da radi, MOJE dete se sa takvima ne druži, teško da će ono izrasti u dobrog druga. Mnogo češći je drugi scenario – na školsku scenu stupa mali, samoživi, umišljeni egoista bez suštinske vrednosti i vrlina. (Logično, jer nije imao ko njima da ga nauči).
Dete koje je u svom okruženje slavljeno kao božanstvo, čija su sva pa i vrlo loša ponašanja tolerisana i nesankcionisama štaviše podsticana i hvaljena, čija je posebnost u odnosu na druge potencirana, koje je obasipano materijalnim manifestacijama moći sasvim sigurno se u školi neće ponašati kao dobrica. Ono u školi od svih, i dece i nastavnika, očekuje ulagivanje i to da mu praksa neprimerenog ponašanja bespogovorno prolazi.
(Problematična deca se odlučuju za izazivanje pažnje lošim jer je to mnogo lakše nego privući pažnju dobrim koje zahteva trud i napor. Njima je samo bitno da uvek budu u centru pažnje jer sve drugo doživljavaju kao vrstu poraza). Tako u samom startu sva deca koja se malom narcisu ne uklapaju u zamišljen šablon bivaju na neki način provocirana. Apsolutno je nebitno šta to konkretno može biti povod jer na njihov spisak nepoželjnih se lako stiže. I što je realna vrednost malog tiranina manja, ono će više energije usmeravati na zlostavljanje drugih.
On ih začikava, zastrašuje ih, preti, ismejava, izvrgava ruglu što javno što preko mreža, gurka, udara, deli ”vaspitne ćuške” ili podstiče drugu decu da to rade i ima očekivanje da sve to ne samo prolazi već da sve to ne samo prolazi već da bude nagrađeno popularnošću.
On nadmeno lepi etikete slabići, pičkice, štreberi i misli da je mega giga car zbog tih kvalifikacija ili još direktne agresije. Takođe, ubeđen je da u tom zlostavljanju drugih leži moć. Misli to, ne samo zato što nije naučen pravim vrednostima već i otuda što nema emotivni kapacitat da razume konsekvence svog ponašanja. Nema kapacitet saosećanja i empatije jer taj aspekt ličnosti nije razvijen. Ako se na to doda medijska glorifikacija ili potpuna relativizacija na svaki način devijantnog ponašanja, čudni i veoma upitni a vrlo propagirani moderni ekstremno popustljivi vaspitni modeli, mali diktator zapravo nema gde da dobije poruku da je njegovo ponašanje pogrešno.
Kao šlag na torti je nemoć škole da se izbori sa takvim ponašanjem jer za to nema mehanizme ali i nezainteresovanost institucija da to vrzino kolo prekinu i problematičnu decu na neki način prisile da se drže u okvirima za SVE prihvatljivog ponašanja.
I eto nama epidemije narcizma, bahatosti i posledica onoga što ona nosi. Eto nama slike malih egomanijaka koji gaze po drugima i ne biraju sredstva da dođu do onoga što doživljavaju da im pripada.
Za kraj – porodica u kojoj je dete poput gazde oko kojeg se sve vrti je osuđena na propast.
Da dete ima zrelost, kapacitete i kompetencije da donosi, dugoročno posmatrano, ispravne odluke po sebe ono bi se sa 10 godina zvalo punoletnim.
Takođe, nije ljubav sve što se pod njom imenuje.
Nisu odgovornost i disciplina neke strašne i uznemiravajuće reči. Nije rad i posvećenost tortura. Oni su nužan okvir da dete postane stabilna zrela ličnost jer bez njih … Pa svi vidimo šta se dešava.
Da bi dete odraslo u samostalnu i u svakom smislu adapibilnu osobu nužno je da bude inicirano pravom ljubavlju i jasnim granicama. Da oseti da je istinski prihvaćeno, shvaćeno i uvaženo.
Ali i da svakog trenutka zna šta je uvek dobro a šta uvek loše. Šta je prihvatljivo a šta NIKADA nije.
Izvor: Nada Stepanović/Twitter
