Dete će pravila vremenom zavoleti i kao odrasla osoba na ista biti ponosan.
Postoji podugačka lista razloga „ZA“ vaspitanje, odnosno usvajanje pravila u porodici. Evo jednog od najvažnijih – socijalizacija. Imamo dva preduslova za pravi put. Prvi je da pravila, u sličnim oblicima, važe za sve članove porodice – najjači uticaj modela i osećaj pravednosti, a drugi je da napravimo jasnu razliku između čuvanja dece i vaspitanja dece.
Prvi uslov je jasan. Čuvanje dece bez vaspitnog uticaja se dešava u mnogim porodicama i može trajati jako dugo. Takvo dete nema saznanje da postoje nepromenljiva pravila, koja nemaju nikakve veze sa emocijama.
Preporučeno
Kod dece koju roditelji ne uče poštovanju pravila razvija se veza: voliš me – daj mi, poslušaj me, uradi kako ja želim, lepo mi se obraćaj, iako ja na tebe vičem i poštuj me kao osobu, iako ja tebe ne poštujem.
Ako u porodici postoje nepromenljiva pravila, dete je spremno da usvaja nova pravila ponašanja u vrtiću, kasnije školi, u gostima, na ekskurziji, kod lekara…
Ako u porodici postoje nepromenljiva pravila (na primer: izuvanje, pranje ruku, sedenje za stolom, vezivanje u autu, tišina u ulazu zgrade, pozdravljanje poznatih prolaznika, zahvaljivanje u prodavnici, čekanje u redu, nediranje tuđih stvari bez pitanja….) dete je spremno da usvaja nova pravila ponašanja u vrtiću, kasnije školi, u gostima, na ekskurziji, kod lekara..
Dete na koje se u kontinuitetu vaspitno utiče svesno je da pravila ponašanja i ljubav, podrška i prihvatanje njega kao osobe idu zajedno, pa kod njega pravila ne izazivaju osećaj odbačenosti, ni strah.
“Dete na koje se u kontinuitetu vaspitno utiče svesno je da pravila ponašanja i ljubav, podrška i prihvatanje njega kao osobe idu zajedno, pa kod njega pravila ne izazivaju osećaj odbačenosti, ni strah.”
Razlika u shvatanju pravila ova dva deteta je velika i nepripremljeno dete vodi ka zaključku: „mene samo mama i tata vole, ostali su me odbacili“, što izuzetno loše utiče na samopouzdanje deteta.
Postoje pravci u psihologiji i pedagogiji koji su svoja istraživanja i zaključke fokusirali isključivo na uticaj porodice (često bez povezanosti sa sistemom u koji će se dete pre ili kasnije uključiti) i predložili roditeljima duge razgovore sa decom za svaki zahtev koji se u toku dana stavlja pred dete.
To često jeste najbolji način, ali ukoliko postoje uslovi za razgovor, a to znači da je dete skoncentrisano na temu o kojoj je reč i u razgovoru učestvuje. Ukoliko vi govorite, a dete vas ne sluša i ne odgovara na vaša pitanja – to nije razgovor.
Ukoliko dete na razgovor ne reaguje, roditelji u nedostatku metoda za vaspitanje, često donose zaključak da je dete jakog karaktera, radoznalo, tvrdoglavo, tačno zna šta želi, spava mu se … tj. pribegavaju „linijama manjeg otpora“ i time samo odlažu priznanje da su nemoćni.
Raste dete, rastu i problemi. Sistem ne može funkcionisati na taj način i uvažavati individualnost u tom smislu, jer bi to ugrožavalo drugu decu. Vrlo jasno.
Postavljanje pravila je lako samo u tekstovima, ali nakon dugih i teških „nadmudrivanja“ i „nadmetanja“ roditelj mora biti pobednik u „bitkama“ koje bira za dobrobit svog deteta.
Kako god, ali ne sme odustati. Možda neće biti prijatno, gotovo sigurno neće. Ali ne bojte se. U toku samo jednog dana vaše dete ćete poljubiti i zagrliti bezbroj puta, reći mu i pokazati koliko je voljeno, ali pravila moraju da postoje i to nema veze sa emocijama.
Pravila donose bezbednost i dobru organizaciju porodice u kojoj svako ima pravo na želje i svoja interesovanja, a ne samo dete. Dete će pravila vremenom zavoleti i kao odrasla osoba na ista biti ponosan. Često možete čuti odrasle koji govore: „Moji roditelji su znali šta rade, njihov pogled mi je bio dovoljan i zahvaljujući tome ja nisam otišao stranputicom“.
Nemojte dozvoliti da, kada deca odrastu – vi budete krivci , jer ih niste usmerili, onda kada oni nisu bili svesni uzročno-posledične veze u gotovo svim sverama života.
Primeri:
– Dete ne želi da nosi protezu, ali ćete mu sa 25 godina dati 1000 evra i nosiće fiksnu protezu dve godine, jer to niste uradili na vreme, poštujući želje deteta.
– Dete je odraslo u ubeđenju da uvek treba poštovati svoje želje i voditi se isključivo svojim emocijama i tako će ostati bez drugara.
– Dete smatra da je autoritet diskutabilan i smatra da je nastavnik matematike nedorastao svom pozivu pa se tako i ophodi prema njemu. Naravno, polagaće, ponavljaće i patiće. Autoritet jeste diskutabilan, ali i ti kao sagovornik prvo moraš dorasti temi.
– Deca ne vole da uče, ali odrasli ne vole da rade teške poslove koji ima se ne dopadaju, a najmanje da budu fizička radna snaga i na najnižoj lestvici društva. A i vaše dete će odrasti…
– Dete odraste u ubeđenju da mu pripada sve što želi, ali devojci u koju je zaljubljen se sviđa drugi momak…
Preuzeto sa: detinjarije.com
