Ugojila sam se.
I svaki put kad to naglas kažem, nađe se neko ko će me uvjeravati da nisam, a jesam.
Ugojila sam se.
Kad to, pak, kažem samoj sebi ponekad mi zvuči kao da su svi ti nakupljeni viškovi posljedica neke bebrižnosti, bola u dupetu (da ne kažem nešto prostije), pretjeranom hedonizmu.
Ugojila sam se.
Ima i ona druga verzija kada mi to zvuči kao vrhunac mog nemara prema samoj sebi, vrhunac nebrige i opet bol u onom istom dijelu tijela, ali zbog bezvoljnosti, beživotnosti, apatije, to kad (jako rijetko, skoro nikad) razmišljam o tome kako to drugi doživljavaju. Konačno.
Ugojila sam se.
Nekako mi se činilo, nadala sam se, da ću kada dođem u određene godine, prestati secirati sopstveno tijelo, prestati mjeriti debljinu struka svako veče i svako jutro provjeravati može li mi stati između palca i kažiprsta. Nadala sam se da mi isprobavanje „leviski“ neće izazivati nervne slomove. Pogađate – nije se desilo.
Ugojila sam se.
Nikad nisam bila redovnija sa treninzima, bez dužih pauza, kao u prethodne tri godine. Nikad nisam imala bogatiji društveni život. Nikad nisam manje vremena provodila kući, nikad manje vodila računa o hrani, ne u smislu da se prejedam, nego konačno uživam u svemu onome što ZNAM da skuvam.
Ugojila sam se.
Imam kondicije, fizički sam prilično spremna, naziru mi se bicepsi, tricepsi, kvadricepsi, čak i trbušnjaci, radim sklekove (MUŠKE) trenerica me zove Rambo. Skoro sve u svom životu mogu sama, ne moram, ali mogu.
Ugojila sam se.
Mislim da sam na nekom dobrom mjestu kad je u pitanju odnos prema drugim ljudima, ne dotiče me više tuđi bezobrazluk, samoživost i sebičluk do te mjere da preispitujem svoje kompletno biće. Dozvolila sam ljudima da se ponašaju prema meni onako kako oni misle da treba, ali sam im jasno stavila do znanja da je na meni kako ću i da li, to njihovo ponašanje prihvatiti.
Ugojila sam se.
Prestala sam tvitati. Prestala sam pratitit dnevno-političke aktuelnosti. Prestala sam imati visoka očekivanja od ljudi – neke sam prestala voljeti. Prestala sam se nervirati zbog tuđih očekivanja. Prestala sam se ustručavati da kažem.
Ove godine sam napunila 40 godina i proslavila punoljetstvo sina jedinca, zjenice oka moga. Kupila sam novu ugaonu – tirkiznu. Bila sam na koncertu Robija Vilijamsa. Pomjerila sam sopstvene granice i mrrrrvicu proširila zonu komfora. Neka je. Počela sam da shvatam da nisam ja baš toliko loš čovjek kakvog su me pokušali predstaviti. Počeo je da mi se sviđa pravac u kom se razvijam i rastem.
Ali, jeb'o sve kad sam se ugojila!
