– Meni nije jasno kako možeš da ćutiš dok me vređaju?
– Ali ko te je uvredio, Jasna? Nikome nisi meta. Ljudi su jednostavno takvi. Ti si…
Uvek se osećala kao uljez u toj porodici. Šta god da kaže i uradi, znala je da je popreko gledaju, da je tumače. A silno je želela da im se dopadne. Zbog toga je valjda toliko mesila, pekla kolače, zvala ih u goste, smeškala se, trudila. Posle, kad ne bi naišla na jednako odobravanje, kad bi izostale pohvale za njenu gibanicu ili ispečeno meso, onda se ljutila. U početku je bila tužna, zapravo, šta je to, zašto je ne vole. Pa je kako vreme prolazi tugu zamenio osećaj zapostavljenosti i blagog besa. Dok nije rodila decu, posle se nervoza i gnev slivao na tu stranu.
Jasna jednostavno nije znala kuda će sa tom silnom energijom. Bojan nije razumeo šta tu ima nju da žulja i da joj smeta. Njegovi su takvi, familija je ovakva, brat je to što jeste, što se ona buni? Nije shvatao zašto se ona toliko koprca kad je prihvaćena, šta bi u stvari htela? Njena preterana pažnja, pravljenje poklona, gošćenje, sve mu je to bilo simpatično, ali nepotrebno.
– Trošiš energiju bezveze. Što sad mora sve toliko da se nacvrcka za sto, okej, dolazi mi sestra, ali mislim… samo što jaja od prepelice nisi iznela za posluženje?!
Dugo joj je trebalo da shvati, svi oni njen trud vide samo kao “zamlaćivanje”. Eno je “ona nova snajka”, što glumata. Zapravo, niko o njoj nije tako razmišljao. Niko o njoj nije ni razmišljao. Prijala im je pažnja, godilo im je stomaku i oku kad odu kod njih u goste, ali posle izvesnog vremena, ona više nije bila ljubazna i nasmejana domaćica – pa su konačno došli na isto. Nikome tu nije više bilo prijatno.
Pozivi su se proredili, iako je ona uporno kad se sretnu znala da kaže “a što ne dođete?” Nije joj bilo do susreta, jer je znala – doći će, a nije im stalo. Nije nijednog trenutka uzela u obzir da je to možda samo njeno viđenje stvari, da nije ništa baš toliko strašno.
U zavisnosti od stepena kulture drugi su oduvek imali različite komentare na njeno ponašanje, ali su se svodili na isto – da nešto s njom nije u redu.
Što si toliko osetljiva?
Kako si tako uvredljiva?
Ih, bre, pa tebi čovek ne sme baš ništa da kaže!
Mnogo si svilena! Duriš se kao neko dete.
Što se vređaš, odmah, samo sam se šalila!
Školski dani, studije, na poslu, svuda je ona bila ta koja se ne uklapa. Isto je bilo sa momcima koji su joj se svideli. Uvek je izgledalo kao da je ona previše – osetljiva, plačljiva, nežna, dosadna. Ili premalo – otvorena, preduzimljiva, agresivna, spretna. Oscilirala je između ideja drugih ljudi kako ona to treba da se ponaša da zadovolji kriterijume, da je prihvate, da jednom negde pripadne.
Glupo je to bilo, znala je, ali svi oni – svi ti silni drugi ljudi – kao da su imali neku supermoć. Sve su radili sa lakoćom. Na primer, ne dopada im se jelo koje su poručili, oni kažu to glasno bez prethodnog davljenja u talasima srama.
Vrate kafu, ako konobar pogreši porudžbinu. Pred prodavcem na pijaci komentarišu kako je paprika mekana, a krompir star. Kada isprobaju cipele u radnji – ove su ružne, ove ne stoje lepo.
Lako im je bilo da kažu to čuveno “ne”, da ne primete ironiju ili sarkazam za stolom (ili bar da ne shvate kao uvredu). Sve ono što ona jednostavno nije umela.
Kad god je pokušala, osećala se kao najveći licemer, kao dvolični zlikovac koji je navukao groznu masku na lice, pa se folira. Nikada nije bila sigurna kad neko kaže da mu se dopada da li je to zbog nje same ili zbog te “prezentacije”. Pa je nastavila, u strahu da ne bude otkrivena, da prezentuje TU dopadljivu ženu što se smeška, mesi, kuva, klima s razumevanjem na tuđe priče i trudi se da se ne upeca – samo da joj još neko nekada ponovo ne kaže: što si toliko osetljiva, pa uopšte nije tako kao što ti vidiš!
Ali jedno je valjda biti na stalnoj straži među prijateljima koje viđaš povremeno ili kolegama s kojima provodiš samo deo dana, a sasvim drugo opstati u toj ulozi u porodici. Zato se tako brzo i umorila jurcajući u sramnom trouglu između besa, straha i osećaja krivice.
– Ja stvarno ne znam šta ti više hoćeš od mene?! U braku smo skoro deset godina, trebalo je već da poznaješ i moje roditelje, i tetku, i komšiluk i da se ne osvrćeš na komentare. Glupi ili ne, šta te se tiče dok smo nas dvoje dobro?!
– Meni nije jasno kako možeš da ćutiš dok me vređaju?
– Ali ko te je uvredio, Jasna? Nikome nisi meta. Ljudi su jednostavno takvi. Ti si…
– Šta sam ja? Preosetljiva?! ‘Ajde, kaži i ti!
– Neću da kažem ništa.
– I Olja je danas mrtva ‘ladna rekla kako je moja pita bljutava i da ništa ne umem da spremam.
– Moja sestričina Olja ima deset godina, Jasna! Da li se na to obazireš, stvarno?!
I tek tako, Jasna je bila izjendačena sa desetogodišnjom devojčicom. Glupo je zvučalo, nezrelo, nedoraslo, i što bi Bojan rekao, nije to bilo ništa lično za nju, nije bilo upućeno na njenu adresu. To je samo dete. Ali jasna je jednostavno znala da to nije samo dete. Da to Bojanova sestra pred detetom o njoj tako priča. Da je bila i ostala uljez.
– Nisam šašava, samo… Ne znam što im se ne dopadam… I briga me je više da se trudim, znaš!
– Jasna, meni se dopadaš. – rekao je tiho i zagrlio je.
U tom zagrljaju i tišini osetila se kao kod kuće. Kao da je sve ostalo nebitno. Uljez ili ne, u njegovim rukama je bila mirna. Bilo joj je jasno – ipak se ona zove Jasna – koliko je Bojanu teško ponekad sa njom. Ali je ovog puta shvatila još nešto, uprkos toj preteranoj osetljivosti, uvredljivosti, gotovo dečjem durenju na momente – on ju je prihvatio. Činilo se dovoljnim da počne i sama to da čini za sebe.
Umesto upornog koprcanja i davljenja u plićaku, sa stalnim pogledom na ravnodušne posmatrače na obali, izabrala je da se primiri, da se održava na vodi i da pluta ka bovama, ka Bojanu, ka dubinama. Da bude tamo gde joj prija.
– Meni se dopadaš, čuješ?
– Čujem.
