Čini se da je svaki aspekt života postao takmičarska borba.
Za mlade ljude, školsku godinu karakteriše kontinuirani proces procena, testova i evaluacija kako bi se utvrdio njihov relativni položaj i potencijal. Stalno im se govori da se ističu, da traže mogućnosti za bogaćenje i da usredsrede svoju energiju na prijem na najbolji koledž. Čak i u vannastavnim aktivnostima kao što su sport, pozorište, klubovi ili debate, od kojih su sve dobile novu instrumentalnu vrednost kao graditelji CV-ja za upis na fakultet, oni su pod pritiskom da nadmaše druge za željena mesta. A na društvenim mrežama, status je neumoljiva funkcija njihovog tržišnog udela.
Nije mnogo drugačije ni za njihove roditelje. Na poslu se suočavaju sa istom logikom meritokratskog takmičenja i individualnih postignuća. Kod kuće, „pritisak da se naša deca maksimalno iskoriste“, primećuje autor knjige “Pohvala sporosti” Carl Honoré, „je sveprisutan. Želimo da imaju najbolje od svega i da budu najbolji u svemu.” Kao što smo otkrili u našoj nacionalnoj anketi iz 2019., roditelji se velikom većinom slažu da „ulažu mnogo truda u pružanje prilika koje će [njihovoj deci] dati konkurentsku prednost na tom putu“. Kao što je jedna majka, govoreći o svojoj deci, rekla u intervjuu: „Da biste izvukli maksimum iz života, morate biti konkurentni.”
Sa toliko oblasti života koje su pretvorene u takmičenje, postoji i kontinuiran naglasak na pobedi i porazu i odgovarajuća potreba da se objasne ishodi.
Možda bi situacija bila drugačija kada bi konkurencija bila ograničena na nekoliko pozicija na vrhu, ili postojao neki objektivan, dogovoreni način merenja zasluga, ili kada takmičenje ne bi imalo implikacije na nečiji osećaj sopstvene vrednosti. Osim u retkim krugovima, naši umovi bi bili opušteni. Ali to uopšte nije slučaj.
Težak danak takmičenja plaćamo svi
Oni u krugu pobednika često uopšte nisu onakvi kakvim se čine. Deca koja pohađaju elitne srednje škole, na primer, sada se smatraju „rizičnom“ grupom sa visokim stopama anksioznosti, depresije i zloupotrebe supstanci. Istraživanja studentske populacije pronalaze snažnu korelaciju između onih koji preuzimaju perfekcionističke standarde, s jedne strane, i depresije, poremećaja u ishrani i nemogućnosti da izvuku trajni osećaj zadovoljstva svojim dostignućima, s druge strane. U mojim intervjuima, studenti sa visokim učinkom često govore o stalnoj borbi da ispune očekivanja, pretnji da budu razotkriveni kao prevaranti — „sindrom prevaranta“ — i slabom uspehu. Oni moraju stalno da zaslužuju svoj status sve većim dostignućima i često se više osećaju zarobljenim ili uplašenim nego samouverenim.
Često se osećaju povređeno, iako deluju kao „pobednici“
Kao što svedoči veliki broj dece koja prijavljuju depresivne epizode, misli o samoubistvu i druge probleme, stalna težnja dovodi do toga da mnogi postaju umorni i očajni. Oni apsorbuju udarce sopstvenoj vrednosti i nastoje da izbegnu dalju štetu tako što će se, makar privremeno, povući iz takmičenja. Neki se osećaju poraženo ili nemoćno i krive sebe što im nedostaje ono što drugi očigledno imaju. Neki su uhvaćeni u živom pesku između želje da odbace kriterijume za koje se smatra da ih žele, a da im se istovremeno povinuju.
Drugi su razočarani celom igrom, posebno ocenama u školi. “Koja je poenta?” pitaju i uveravaju sebe da im „ništa od toga ništa ne znači“.
Osećaj neadekvatnosti takođe može dovesti do drugih post-takmičarskih poremećaja. Iako poređenje sa vršnjacima može biti izvor inspiracije ili motivacije, ono može postati toksično i izazvati podele. Mladi ljudi često prijavljuju osećanja zavisti, besa i ogorčenosti, koja mogu potkopati njihov osećaj za sebe i odnose sa drugima.
Uspeh vršnjaka može baciti senku na nas što ne radimo dovoljno dobro. Na pitanje šta znači biti uspešan, jedna studentkonja je odgovorila sa detaljnim merilima. Između ostalog, navela je izvrsnost u učionici i van nje, guranje „do maksimuma“ otvorenost, bezbrižnost i samouverenost, posedovanje i tog “nečeg” upečatljivog što će vas „odvojiti od svih ostalih“. Osuđujući veliki teret, zatim je dodala: „Najgore je to što su neki ljudi na magičan način sve što je gore opisano, zbog čega se svi drugi osećaju loše zbog sebe.”
Kako drugi rade ono što mi ne možemo?
Nejednak uspeh, u slučajevima kada obrazovanje, poreklo i druge karakteristike izgledaju ekvivalentni, posebno je teško podneti. Da bi objasnili razlike, deca često zaključuju da su na neki način u nepovoljnom položaju u odnosu na vršnjake ili braću i sestre ili u odnosu na „ostatak studentskog tela“, kako je to rekao jedan mladić.
Taj mladić, student, počeo je da uzima stimulans Adderall, koji su mu dali njegovi prijatelji, kada se našao u muci i nije mogao da se „u potpunosti potrudi u [svojim] akademskim studijama“. Iako je primetio da je njegova srednja škola, u kojoj se isticao, bila „mnogo manje konkurentna“ od njegovog univerziteta, smatrao je da je njegov loš učinak znak da je „teren za igru“ na kojem su bili svi drugi učenici nekako okrenut protiv njega. Mislio je da bi upotreba leka mogla pomoći da se prevaziđe njegov nedostatak i „izjednači teren“.
Ideja o jednakim uslovima, u različitim oblicima, je svuda. Jedan od primarnih razloga za sada raširenu praksu traženja psihijatrijske dijagnoze je da se stavi ime na nedostatak za koji mladi ljudi veruju da ih sprečava da postignu svoj pravi status. Sve veće reference na „neurodivergentnost“ često služe istoj svrsi objašnjenja i nastojanju da se očuva samopoštovanje. Njihov netipičan mozak stvara prepreku njihovom uspehu.
„Poremećaji” kojima su mladi ljudi, zapravo svi mi, skloni nisu jednostavno ili prvenstveno individualne patologije ili rezultat pogrešne koncepcije šta uspeh znači u našem društvu. Psihički ceh plaćaju osobe, naravno. Ali patologija je u otrovnom okruženju našeg kompetitivnog društvenog poretka, koji ne nudi ni odmor ni rešenje.”
