Nije bilo nikog da me pita: „Šta to radiš, Isidora?“ pa sam jednog septembarskog iznenadno toplog jutra upitala samu sebe. Nije mi trebalo ogledalo. Jednostavno sam stala, usred dugog hodnika iznajmljenog stana na Bulevaru Nemanjića i na glas izgovorila to pitanje koje je neko morao da postavi.
Šta to radiš, Isidora?
Romantična dušo ispod samouverenog stava i duge smeđe kose. Ozbiljna devojko strogog izraza lica – i kad ti izjavljuju ljubav i kad te ostavljaju. (Posebno ovo drugo.) Šta to radiš, Isidora? Četiri meseca pošto te je ostavio onaj što te prosio – pa oženio drugu, ni manje ni više – Isidoru. Samo riđokosu, nasmejanu, krhku, nežnu, od tebe drugačiju. Je l’ pogrešan bio on ili sam pogrešna bila ja?
Odvukla sam dve sobne papuče i bademantil obučen preko pidžame, masnu kosu i cigarete u džepu do kuhinje. Tipična slika depresivne osobe, rekla bi moja cimerka Ana – da se nije odselila.
Voda u džezvi je skoro isparila, ponovo sam zaboravila uključenu ringlu. Nema veze, ionako nemam čistu šolju da u nju sipam kafu. Nemam više ništa čisto, ni sudove, ni dan, ni pluća, ni dušu.
– Šta to radiš, Isidora? – pitala me je Ana prvi put, mesec dana pre nego što će otići kod dečka da prespava, a onda i da tamo ostane, jer – Nisi oprala sudove otkad sam otišla kod Dejana? Isidora, kad si poslednji put oprala kosu? Znaš, u redu je priznati da je teško kad te ostavi neko kog voliš, ali zapustiti sebe OVAKO. Sedni, pogledaj vaše slike i snimke, plači tri dana ako treba, jedi manijakalno sve što ti dođe pod ruku, al’ preboli i teraj dalje. Ovo nema smisla.
Nisam videla da postoji išta što treba preboleti. Nije mi bilo jasno šta to ona vidi što ne vidim ja. Raskinuo, okej, raskinuo. Boli me? Ne boli ništa. Malo sam kao dezorijentisana, ali i dalje – radim, jedem, spavam, ne plačem. Zašto bih plakala? To je samo raskid.
– Ti si u klasičnoj fazi poricanja, da ti kaže tebi tvoja Ana. Kao, ništa tebe ne dotiče što si ostavljena, on nije bio ništa posebno. Nema veze što si mu bila klasična stepenica za korak dalje – da preboli bivšu i oženi buduću.
Rasprava je bila bučna, bolna i puna teških reči nakon kojih je Ana rešila da se više ne vrati u stan. Naravno, nije to rekla zvanično, samo je pokupila još nekoliko stvarčica, strpala u dva ranca i izašla uz tresku vrata. Nakon mesec dana nejavljanja i jedne kratke poruke: “Doći ću s Dejanom po stvari sutra popodne, nadam se da nemaš goste” – njeno neformalno iseljenje postalo je i formalno.
Neko drugi bi rekao: Jadna Isidora, u dva meseca je ostala bez skoro-verenika i cimerke-prijateljice, sa računima, platom i menstruacijom koje kasne. Ali nije bilo nekog drugog, samo ja što ne razumem šta se to u stvari događa.
– Je li sve u redu? Nešto mi ne pominješ Marka? – upitala je majka preko telefona. Tad sam shvatila da sam definitivno negde opako omanula kad je i moja krajnje letargična i egocentrična majka pokazala interesovanje.
Šta to radiš, Isidora?
Danima slušaš kako Rundek po stanu razvlači četiri akorda i sa ta četiri akorda pogađa svaku strunu u tebi. Ostavio te je, pa šta?! To je samo Marko, nije Rundek u mladosti. Al’ bilo je nečeg u tome što sam mesecima slušala kako se zbog Sonje raspao, kako sam ga izlečila, kako sam ga vratila među žive, zašto neću da se udam za njega, savršeni smo jedno za drugo. Bilo je nečeg krajnje samorasparavajućeg u pomisli da je samo četiri meseca kasnije pronašao drugu – ni manje ni više nego – Isidoru, koja hoće da se uda, savršena ili ne.
Je l’ on bio pogrešan kad mi je stavio ruku na rame? Jesam li ja bila pogrešna što sam se stvorila u onom pabu kad je rekao da je završio sa zaljubljivanjem i izlascima i da hoće da se skrasi? Šta to radiš, Isidora, ovog jutra kad se on budi na drugom kraju grada i uzima mobilni u ruke da uredno odgovara na čestitke povodom veridbe?
Znaš mu pokret, ruku pruženu preko kreveta u potrazi za paklicom cigareta, izraz lica kad ga upitaju: kako može da puši a da oči nije otvorio.
Šta to radiš, Isidora, kad si manje slobodna nego kad si bila baš u tim rukama i u tom pogledu?
Mora da se ovako osećaju sve one devojke koje nisu “prave” za nekoga. One što znaju da nisu “prva neprebolna tragična ljubav” i da neće nikad biti “prava koja dođe kao melem za dušu”. Nego nešto između.
Ona kojoj se ne posveti ni pesma, ni priča, ni stan. I kojoj je to potpuno svejedno – sve dok onaj kog voli ne zaprosi drugu.
… ispod moga vrata vijori šal od svile…
