Kad se zapitam koliko puta sam prećutala sve zbog čega bih vrištala i kad saberem sve knedle koje sam progutala jer smo odgajane da se držimo mantre samo ćuti i pusti, mrvicu me nije iznenadila dijagnoza autoimunog oboljenja štitne žlezde koju mi je pre nešto više od mesec dana dijagnostikovao endokrinolog.
“Znate, vaše ćelije napadaju vašu štitnu žlezdu.”
Ne mogu i ne želim da tvrdim jer nisam stručna, ali mogu da se zapitam: da li sve što prećutimo, jer nam je rečeno da ćutimo, napada našu štitnu? Jesu li sve knedletine koje sam progutala, napale štitnu? Tradicionalna društvena očekivanja su nas naučila da ćutimo i trpimo, a možda je moje telo na to reagovalo samojedenjem iznutra.
Prećutale smo kada su nas potcenjivali,
kada su nas tretirali kao manje važne ili manje sposobne.
Prećutale smo svoje strahove i brige kako bismo zaštitile druge.
Prećutale smo da bismo održale mir,
ili porodicu.
Da bismo zadržale posao.
Ili jer smo se bojale da progovorimo.
Prećutale smo da ne bi drugi znali da nam je loše.
Prećutale smo jer su nas tome učili oni koji će se kasnije pitati – zašto nije otišla ranije?
Osećam fizičku mučninu kada čujem ili pročitam ovo pitanje. Koliko ih zaista zanimaju naši odgovori? Zanima ih kako da nas osude i relativizuju muško nasilje. Da nije tako, pitali bi se zašto institucije ne reaguju ili zbog čega je nasilnik na slobodi.
Pitaju nas da bi nas osudili, da bi krivicu s nasilnika prebacili na ženu koja nije otišla. Neki ljudi prihvataju da se dešava samo ono što njih dotiče. Ne znam kada dolazi spoznaja da nedostatak sposobnosti za razumevanje tuđih problema ne znači da ti problemi ne postoje.
Opet sam na granici da prekorim sebe jer pišem tekst u kom sam “hejterka”, ali što kaže Agnès Varda – I tried to be a joyful feminist, but I was very angry. Ne umem blago da se izrazim kad iz stomaka ne mislim da treba blago, a stvarno sam dugo ingorisala taj osećaj u stomaku samo da bih nekome udovoljila, izbegla konflikt, pustila. Ne može i ne treba sve uvek da se pusti. Jednom se moje prečesto puštanje pretvorilo u panične napade jer telo nađe svoj način da kaže šta mu smeta.
Samu sebe opominjem da se saberem, ali samu sebe i bodrim da ne moram više ni da ćutim, ni da trpim, ni da ostanem.
Nekad smo ćutale iz samozaštite, da bismo preživele.
Ćutale smo jer smo učene da “budemo pristojne”, da se prilagodimo, čak i kada to znači da žrtvujemo sopstveno dostojanstvo.
Ćutimo zbog straha, stida ili osude.
Čak i kad prestanemo da ćutimo – krive smo zato što nismo progovorile ranije. Ili smo krive zato što smo progovorile.
Imam osećaj da im smeta kad smo glasne, besne i kada pričamo o problemima. Valjda ih brine da ako su uradili nešto loše, jedna će možda progovoriti.
Svaka je imala svoje zašto je ćutala i zašto je tad i tad otišla.
S obzirom na broj žena kojima su poslednjih godina muškarci oduzeli pravo na život, mnoge žene očigledno nisu imale privilegiju ni izbor da ostanu žive, o ostalim pravima i da ne govorim, pa je jako važno da ako ste stvorili zatvoren krug ljudi koji ima privilegiju da živi po sopstvenim izborima, ne generalizujete ta prava koja imate jer ga još uvek nemaju sve žene. A već je neko rekao – dok sve ne budemo slobodne, nijedna nije slobodna. Ja nam svima želim da nas nikada ne snađe odsustvo kolektivnog svesnog, pa da prebacujemo teret odgovornosti na one koje su trpele.
I ako se nekad zapitate zašto nismo otišle ranije, zapitajte se zašto nas niste čuli ranije jer tišina nije uvek znak slabosti, ponekad je to najglasniji poziv za pomoć.
