Udariš dete kolima. Ne pozoveš hitnu pomoć jer si stručnjak i procenio si da je dete na mestu ostalo mrtvo. Staviš ga u gepek i odvezeš do deponije gde ga baciš i zatrpaš kao… nema poređenja, nema.
Deset dana čitaš kako trudnu majku danima ispituju u policiji, kako je tabloidi i sveznajući korisnici društvenih mreža optužuju da je ili ubila ili prodala svoje dete…
Deset dana slušaš vesti i gledaš kako građani i policija tragaju za detetom, kako bageri prekopavaju dvorišta, kako se dižu helikopteri.
Deset dana spavaš, jedeš, piješ, govoriš komšijama dobar dan, ideš na posao, možda prolaziš istim putem i pored te deponije gde si bacio dete, bacio! Deset dana se nadaš čudu da nekako ispadne da je ipak majka prodala, da je oteta, valjda poveruješ i u ono da je neko snimio u Beču.
Od kako sam čula vest… pre sedam godina čovek u naselju udari uličnog psa koji je istrčao na ulicu. Izašao je iz kola i kukao naglas nad psom koji je ležao na ulici. Odmah je pozvao hitnu pomoć za pse. Nađa, kuca koja živi na našem parkingu je i danas živa i zdrava.
Ako nekome padne na pamet, ko što ume da bude, da upoređujem dete i psa, ne, samo sam htela da kažem – ili imaš ili nemaš savest.
Nažalost, ti si pojava koja hoda na dve noge, zaveden si u knjigama kao čovek , to ti daje pravo da ti se pravično sudi, da se neko bavi procenom tvoje uračunljivosti, da ti pronalaze i izmišljaju olakšavajuće okolnosti…
Svakome, bilo gde, ko sedne za volan može da se desi ono što se desilo tebi. Morao si da zoveš hitnu pomoć, policiju, morao si da klekneš pred roditeljima deteta… Morao si da pokušaš da je spaseš.
Deset dana si spavao, jeo, pio, govorio komšijama dobar dan, išao na posao, slušao vesti…
Popovi neće da drže opelo onima koji su sebi oduzeli život. Ne znam kako to biva sa ubicama kad odu sa ovog sveta.
Kako to ide sa onima koji ubiju dete i bace ga na deponiju, tamo gde bacaju stare šporete, odrane jagnjeće kože, svinjska creva, sve ono što nema nikakvu vrednost?
Govno jedno!
Tamo te jednog dana treba baciti.
