Vratili su se sa praznika. Bile su predivne, dobre, lepo su se slagale sa nekom rodbinom koja je došla, a koju ne poznaju, bilo je dečaka, pa su čak igrale i fudbal. Pomagali su se međusobno u nekim stvarima koje su svi radili. Smeju se. I Nina Kobiljski, Emina mama, gledajući ćerke Emu i Milu, kaže suprugu Draganu:
„Evo ih, evo sve ono u šta smo ih usmeravali, što smo im pričali. Evo, tu su. Evo, već su predivni ljudi. Koliko su nam dobra deca“.
Uveče su stigli u Beograd, došlo je vreme za sređivanje. Majka kaže:
„Ajde, brzo sredite stvari i u krevet“. Njih dve se koškaju, jedna će ovako, neće onako… Majka uđe i kaže:
„Znate šta, u životu stvarno treba da ste ljudine. Kada se šalimo, kada se igramo, zajedno smo, super. Kada treba nešto da uradimo, opet smo zajedno“. I one su pozavršavale sve. Tog jutra, 3. maja, njih dve su u ljubavi otišle u školu. Ema se vratila po nešto što je zaboravila.
Mami je Ema rekla pre ekskurzije: „Mama, pa čudan je on“. Deca su videla da je čudan. “Dobro, Ema, druži se i kad je neko nov, kada upoznaš ljude, videćeš koliko su dobri“.
Ona se vratila sa ekskurzije i kaže: „E, maki, bila si u pravu, stvarno nije loš. Mi smo se družili, igrali smo karte“. Ali onda dete ponovi: „Znaš šta, on je stvarno čudan“. Majka pita: “Što?“
„Spava na ekskurziji u fotelji, a ima dva kreveta u sobi. Nemam pojma što, ali spava u fotelji“. I onda to na suđenju potvrdi razredna. Kaže: „Pa nije to svih sedam dana, nego tri, četiri dana“. Kada su to rekli na suđenju, potvrdio je i njegov otac. Rekao je da je on dečak, a devojčice su htele da se igraju kod njega, pa je zaspao u fotelji jer ga je bilo sramota.
Emina majka vrti desetine slika u telefonu sa ekskurzije. Dete ubica ne menja izraz lica. Ni na jednoj slici se ne smeje. Deca gledaju levo, desno, kod njega uvek isti izraz lica. Na suđenju su čuli da je rekao: „Majka se ljuti na mene i kaže mi da nemam empatiju, jer ona dok grdi ili bije seku, ja se smejem“. I otac mu kupuje replike pištolja. Puna mu soba oružja. Ali njegovi roditelji pričaju sve najlepše o njemu i Emini i drugi roditelji to teško podnose. Slušaju to mesecima.
Budite ljudine u životu
Ema i Mila vaspitavane su na principima čovečnosti. Baš tog 2. maja majka im je rekla: „Uvek budite ljudine u životu. Jako je važno da čovek bude ljudina“. Mlađu ćerku Milu nisu ispisali iz škole posle masakra. Uzdrmana je, ali tamo su joj najbolje drugarice. I ona zna da njima ne mora ništa da objašnjava.
Što se tiče Eme, ona je sve što treba jedan čovek da nauči, da voli, da bude voljena, da se raduje, da ispravi kada pogreši, da oprosti, sve to je naučila. Njena majka veruje da sve ovo drugo u životu samo su veštine koje će neko da savlada pre ili kasnije, u većoj ili manjoj meri, ali je nebitno za kvalitet ljudske duše. Sve ono što čini ljudsku dušu, ona je to savladala. Teško je zamisliti da je imala izbor da pobegne, ali da je odabrala da stane ispred ubice. Jedan sveštenik je rekao roditeljima:
„Znate šta, vi morate da poštujete njenu odluku“.
Oni bi najviše voleli da je pobegla. Ali ona je znala da njena mlađa sestra uskoro treba da prođe hodnikom. Frontalno se okrenula ka dečaku ubici, potpuno suprotstavljena. Htela je da zaštiti sestru. Zato nije bežala. On je ispraznio šaržer, pun ranac ostavio pored njene klupe. I izašao u dvorište.
U tom 7/2 svi su bili 5,0. Ono što je važno, bili su dobri ljudi. Dobri drugari. Predivna braća, sestre. Znali su da vole, da oproste, da se raduju. S druge strane je dete ubica koje ubija osam devojčica, jednog dečaka i čuvara. Najboljem drugu pucao je u glavu. Teško je ranjen. I sada kada spremaju spomenike, na godišnjicu, na pomen, roditelji ubijene dece kažu:
„Znate kako se osećamo sada? Kao da smo putujući cirkus koji je danas u vašem gradu i dođite danas da ga vidite. A mi smo ljudi koji se trude da funkcionišu, trudimo se da radimo, da nastavimo da budemo neki članovi ovog društva za koje više ne znamo ni da li mu pripadamo. Mi više i ne znamo gde pripadamo. Kojoj zemlji, kom društvu“.
„Evo, onda ću prodisati“
Devastirani su činjenicom da ljudima još nije jasno šta nam se i kako dogodilo i da od njih traže odgovor – zašto? Toliko ogoljeni na suđenju, u parničnom postupku, toliko misli, toliko je svega rečeno. Često ih povrede nepravde i kada sve već u njima vrišti do te mere da pokušavaju da sačuvaju zdrav razum, oni niti spavaju, niti žive kako treba.
Trude se da izgledaju funkcionalno iako to nisu. Procesuiraju svaku misao, preispitujući se, trudeći se da se ne ogorče, da ne zastrane, da ne prestanu da budu dobri ljudi i da se ne prepuste bolu, besu ili očajanju. Jedva preživljavaju 1. septembar, polazak u školu, rođendane. Novu godinu. Božić. Slavu. Godišnjicu. I za svaki od tih datuma misle – nešto će se desiti i posle toga će krenuti udah. „Evo, onda ću prodisati“, pomisle. To se ne dešava.
Na suđenju su roditelji govorili na kojim principima su vaspitavali decu. Jedno jutro je Andrija Čikić rekao ocu da ga odveze na jedno mesto. Ovaj ga je vozio, i kada su stali, rekao mu je da sačeka. Vratio se iz zlatare sa poklonom za majku, rekao je: „Ovo je zato što ste se sa toliko pažnje i ljubavi posvetili meni”. Ili bi joj kupio cvet i isto to rekao.
„Sada sam u supermarketu. U nabavci sam za pomen. Nisam sposobna da pričam. Posle”, kaže Suzana Čikić.
„Oni sada svi podižu spomenike. Godinu je dana. Mnogo posla i mnogo obaveza“, kaže profesor psihologije Aleksandar Baucal, koji je sve vreme uz roditelje kroz razne grupe podrške.
