Mara mi se smejala deset minuta kada sam rekla da sam odlučila da ignorišem glavobolju. Kao i svaki lekar, prvo je mislila da sam hipohondar, a onda, posle dugogodišnjeg neuspeha da se ta „dijagnoza“ primi kod mene, počela je da veruje da me stvarno boli glava.
U početku, dok smo još studirale, znala je da me pošalje u studentsku polikliniku: idi, života ti, da te pogleda neko. Šta će meni doktor, odgovarala bih, imam tebe, ti sve znaš. Iz šale je Mara postala moj lični lekar. No, šalile se ili ne, moje glavobolje ne bi prolazile.
Posle korone, stvar je postala još ozbiljnija, a Mara mi je jednog dana samo smrknuto rekla: pa ti imaš hipertenziju i lupanje srca. Moramo da uvedemo neku terapiju, Sanja.
Čovek nije samo simptom, sve je važno
Moja majka nije mogla da shvati kako to sad odjednom ja imam 30 godina i pijem lekove za pritisak. Eto ti sad, rekla bi svaki put kad vidi da otvaram kutiju s tabletama. Kako to odjednom, pa ja sam mlada, ona je tek kad je „prevalila“ pedesetu dobila svoje tablete, šta joj ja sad to govorim, kao da smo maltene u isto vreme počele da pijemo lekove, kuda ide ovaj svet. Sve u svemu, od njenog lamentiranja bi glava počela još jače da me boli.
Tata je, sa druge strane, imao drugačiji pristup. Kao i uvek. Dobri travar mog detinjstva, večiti zaljubljenik u selo i pčele i biljke, poznavao je prirodu u svoje prste. Istog popodneva mi je rekao ono što je uvek ponavljao kad mu se neko žali da ga nešto boli: čovek nije samo simptom, sve je važno. Holistički – pre ere interneta – moj tata, čovek ispred svog vremena, oduvek je pričao da lekari greše što leče samo posledice. A šta je uzrok, pitao bi.
– Šta je uzrok? Šta kaže ta tvoja Mara?
– Pa šta kaže, da se mnogo mladih žali na srce i povišen pritisak, da sam još i dobro prošla, mnogi dobiju i preskakanja i tahikardije, ja eto, tako malo samo, hipertenzijica. – pokušavam da se šalim, ali ne uspevam.
– Čuj, simptomatika je uvek malo šira, zar ne? Da mi vidimo šta je to u tom životu što te žulja, gde otiče ta radost, ti znaš, Sanjice moja, srce i krvotok, to je TOK života, to je sreća koja unutar nas teče, ono što nas čini živim. Kreneš odatle? Šta te sprečava da si mirna i radosna?
– Ih, bre, tata, gde ti ode?!
Nije me tata puštao tako lako, pa je taj nedeljni ručak završio suptilno komentarom da je zdrava sibirska aronija i da bi trebalo da porazmislim o prirodnim rešenjima. Da sebi pomognem sa svih strana.
– Ne kažem da prestaneš lekove da piješ, naprotiv. Slušaj šta kaže Mara, ali poslušaj i mene. Znaš da se razumem u biljke, a aronija, pa koliko puta sam ti dosad rekao da je to superbiljka?! Trebalo je da piješ sok i pre nego što se sve ovo dogodilo, da ojačaš malo imunitet i poboljšaš tu krvnu sliku. Ali šta je tu je, uzmi sad, počni da piješ, biće bolje, normalizovaće se i taj pritisak i glavobolje.
Promene počinju i spolja i iznutra
Priznajem, ja sam jedna od onih koje sve u životu uče na teži način. Moram da osetim, da pogrešim, pa da ispravim. I sklona sam odugovlačenju. A nekako najviše „neslušanju“ svojih roditelja. U tinejdžerskim godinama se to moglo tumačiti kao bunt, posle u dvadesetim kao nadobudna superiornost, kao: ha, ja znam bolje od vas! Sad, ne znam šta je to zapravo bilo, ali odolevala sam nedeljama kad bi tata pomenuo telefonom ili prilikom susreta moje zdravlje i pritisak.
Promena mi je teško padala. Zašto jednostavno nije dovoljno da popijem tu tabletu ujutro i da to bude to? Da se reši. Želela sam instant magično rešenje. Nisam htela da mislim o pitanjima koja mi je tata usadio u glavu: kako živiš? Šta te žulja? Gde ti otiče radost? Je l’ radiš nešto za sebe što voliš ili samo taj telefon drndaš?
Uvek je tako lako posvađati se sa roditeljima, zar ne?
– Dobro, tata, umorna sam. Vozim se s jednog kraja Beograda na drugi svakog dana, gužvam se u saobraćaju, gužvam se na poslu, nije baš da živim kao u ruskom romanu, znaš? Ali to je cena života u velikom gradu. A drugo, nisam jedina.
– Niko nije rekao da nisi jedina, ali baš zato, ako uviđaš da ti nešto ne odgovara, šta radiš? Kako sam te učio?
– Ako ti se nešto ne dopada, menjaš. Kaži mi samo, molim te, kako ovo da promenim? Ne mogu da dam otkaz, pobogu!
– Ne moraš da daš otkaz, ali da nađeš sebi neki hobi, neku zabavu, nešto da ti nahrani dušu.
– A gde to u raspored da uglavim? Nemam vremena!
– Telefon treba da bude dokolica od 5 minuta, 10, a ne da ti pojede i to malo slobodnog vremena što imaš.
Jedno zrnce unutar mene je vrisnulo: tata je u pravu, ali samo na trenutak. Užasavalo me je što ne mogu da mu objasnim da nemam vremena, da nije sve tako lako i jednostavno kako on misli i govori. Ponajviše jer sam znala da ću se uvek sukobiti sa njegovim nepokolebljivim stavom: promeni perspektivu. Promene počinju i spolja i iznutra.
Samo počni
Odjednom, tata je prestao da me pita koliki mi je pritisak i da li imam glavobolju. Jedino ga je zanimalo da li sam nekud izašla, šta čitam, da li sam išla u pozorište. Gurkao me je izdaleka, bodrio (iako sam se ja nervirala) i onda, čak, savladao malo snalaženje na internetu, napredovao do tačke da izgugla pozorišne i bioskopske reprertoare i da podeli meni na Viber. Hvala, odgovorila bih. Nisam stigla da odem, razočarala bih ga. I dani su prolazili isto: ustanem na jedvite jade, popijem kafu našte srca na terasi, šminkajući se, tableta za pritisak, brzinsko pakovanje za posao, gde mi je legitimacija, gle ovoj majici se izvukao končić, presvuci, ne mogu peglu sad da uključujem, ionako će me izgužvati u autobusu, trka do stanice, stiskavac na jednoj nozi u prevozu do posla, dobro jutro, Sanja, opet stižeš u zadnji čas, dobro jutro, kolega, dobro jutro. Posao. Nerešeno. Hitno. Bitno. Klijent je pomerio rok ipak za sutra, reši to što pre, ne znamo šta je sledeći korak, gužva u autobusu nazad. Beograd više nema špic, Beograd JE špic, sada. Pokvaren lift u zgradi, penjanje na 7. sprat, jesam li ja jela danas? Tuš, bacanje na kauč, instagram, fejsbuk. Šta mi je tata rekao, predstava je neka večeras. Ne mogu da idem.
Iz apatije i umora trglo me zvono na vratima i tata – uz osmeh mi je pružio pozorišne karte i kesu. Šalje mama. Unutra, njena gibanica, aronija dve flaše, jagode i jaja. Pa vi ste blesavi, kažem, što si se mučio?
– ‘Ajde, ‘ajde, sipaj nam po jedan taj sok pa da krenemo u teatar. Doneo sam i sad, samo počni! Videćeš, aronija je superbiljka, pazi šta ti tvoj tata kaže!
Promene počinju i spolja i iznutra. Samo treba da počneš.
