Postoji danas nešto što se može nazvati “tiranijom sreće”. Ta priča o tiraniji sreće je veoma važna zato što ona uzrokuje i samoću i usamljenost.
Šta je tiranija sreće?
Mi živimo u potrošačkom društvu koje se bazira na principu stalnog trošenja, stalnog uvećavanja potreba koje uzrokuje trošenje kako bismo regulisali te potrebe. Sigurno ste čuli, a nameće se i medijski, da je poenta života biti srećan, da to treba da bude smisao života. Jedini je problem što niko nije definisao šta to uopšte znači biti srećan. Sreća je jedna kratkotrajna emocija, ona i po definiciji nije dugoročna, pošto ne možemo biti stalno srećni. To je samo jedno osećanje u nizu drugih osećanja.
Sa druge strane, često se nameće to – moraš biti srećan, i onda se propisuje i recept za sreću – bićeš srećan ako se stalno osećaš srećno i plaćaš sebi stvari koje te usrećuju. Tako stalno treba da se osećamo srećno, a sreća je jedno trenutno osećanje, i onda se plasiraju razni proizvodi, koje vi kupite i u trenutku kupovine ste srećni, a već u narednom trenutku sreća vas prođe, pa morate opet da kupite. Iz toga proizilazi to da telefoni traju sve kraće, da stalno kupujemo novu odeću, uvek je trkanje gde da se letuje ove godine, gde je bolje nego prošle, na koja mesta da se ide, u kom restoranu da se jede itd. Sve je skuplje i skuplje.
Zašto?
Zato da bi nam onda govorili da je sreća tu nadohvat ruke, i da mi samo treba da je dohvatimo, a da bismo je dohvatili mi samo treba da podižemo svoje mogućnosti. Pošto su mogućnosti niske, a želje visoke, onda mi stalno radimo. To je kao ona trka pacova, stalno moraš da zaradiš još više da bi stigao svoje potrebe koje sve više skaču, jer se šalje poruka – i ovo ti fali, i ovo ti fali, a da bi bio srećan samo ti još ovo treba. I reklame su tako napravljene, imate uvek neko dvoje nesrećnih koji postaju srećni jer imaju nešto što vi nemate – od boljeg izgleda do novih kola – uvek je nešto što čini da neko drugi bude srećan ako to ima, nešto materijalno.
Otud naziv: potrošačko društvo. Dakle, termin potrošač je nastao u kontekstu toga da se sreća može kupiti, da je sreća spoljašnja stvar, da sreću možete da flaširate, i onda kada to kupite, vi postajete srećni. Sreća nije spoljašnja stvar, sreća se ne može kupiti. Sreća je osećanje koje je kratkoročno, ali ispunjenost kao potvrda toga da živite smislen život, ne sreću, nije. Važno je da vaš život ima smisla, da prihvatite patnju, i to je već ispunjenost koja je vaša, koja ne zavisi od spoljnih okolnosti. Pošto to ne razumemo, postoji teror sreće – moraš da budeš srećan, moraš stalno da se osećaš dobro, moraš da imaš ovo što oni imaju.
Mi stalno jurimo tražeći nešto, a život nam prolazi. To ne znači da ne treba da jurimo, nego da budemo svesni toga i da odlučimo da li nam to treba ili ne
To stvara ogroman psihički pritisak i zavist – moram još da radim, moram još da imam, i vi ste, pošto skaču potrebe, stalno nesrećni u jurnjavi za srećom. Uvereni ste da postoji neki savršeni trenutak kada ćete biti srećni, kada ćete dobiti sve što poželite i to će biti sreća. Sistem je namešten tako da se to nikada ne dogodi nego da se novac vrti i da vi sve više jurite, a sve više vam to izmiče. To je priča o tome da novac zapravo ima veze sa srećom. Živimo u takvom društvu u kom su neke metafizičke, onostrane vrednosti (Bog, religija, kolektivni identiteti – bilo oni nacionalni ili supkulturni, manje je važno) relativna stvar. Možeš da veruješ ili ne veruješ u to, možemo i da se zezamo na taj račun, i da shvatamo ozbiljno, ali to nije previše relevantno, može se živeti bez toga.
Međutim, novac postaje nova metafizička kategorija, nešto bez čega se ne može, nešto što moraš da imaš, jer ako to imaš, onda imaš uslove za sreću. To je delimično tačno jer u našem današnjem društvu novcem možete da priuštite sebi mnoge stvari koje ne možete bez novca.
Ipak, cela suština priče je da se sreća ne kupuje. Otud sve one religiozne priče, bez obzira na to koja je religija u pitanju, o tome kako je sreća unutar vas, kako je blaženstvo unutar vas. Na istoku imate tu priču kako je prava sreća odsustvo želje. To, naravno, nije sreća u onom smislu kako bismo mi definisali sreću, ali jeste neko blaženstvo tako što se ja otarasim i želje. Želja, žudnja je ta koja me čini nesrećnim, tako da je dovoljno, kažu oni, da se otarasim toga da stalno nešto hoću i onda automatski više nisam nesrećan. Kod njih ne biti nesrećan je isto što i biti srećan, a to nije ono što se nama nudi u potrošačkom društvu. U hrišćanstvu, na primer, sreća je nešto što dolazi kao propratna stvar iz ispunjenja brige o sebi i o drugima.
U svakom slučaju, u potrošačkom društvu sreća treba da bude jedno konkretno osećanje koje vi dobijate tako što kupujete. Problem sa tim je to što koliko god da kupite, uvek ima nešto novo da se kupi, potrebe skaču, nikada ne postoji idealna plata, nikada ne postoji idealan posao, i vi gubite sve u tom procesu, i ljude, i prijatelje, i partnere, i porodicu. Ne viđate se, i treba se preispitati koliko obraćamo pažnju na sebe i na druge ljude. Mi stalno jurimo tražeći nešto, a život nam prolazi. To ne znači da ne treba da jurimo, nego da budemo svesni toga i da odlučimo da li nam to treba ili ne.
Ceo taj društveni kontekst generiše samoću i usamljenost, jer vi jureći sve te stvari ostajete sami. Ako se previše posvetite tim stvarima, često izgubite iz vida one druge stvari, i to je okej ako je čovek u redu sa tim da ostane sam, ali većina ljudi nije i onda nije ljudima jasno kako su završili sami, a radili su sve da postignu sreću. Takođe, postanu usamljeni jer nemaju ni vremena za neke duboke odnose, akcenat je na tome – brzo živi, juri još, sreća ti izmiče, juri za srećom. Nema tog posvećivanja, ni drugim ljudima, a ni sebi na dubokom nivou.
Ima posvećivanja sebi na nivou onoga što me trenutno čini srećnim, ali nema dovoljno posvećivanja sebi u smislu da radimo na sebi u kontekstu obrazovanja, umetnosti, nema rada na sebi koji podrazumeva podizanje naše ličnosti na viši novi, upoznavanje sebe, podizanje kreativnosti. Umesto uspostavljanja nekog kreativnog procesa, boljeg sagledavanja sebe, dobijamo poruku da je biti individua izjava poput: ja sam individua ako mogu sebi da priuštim stvari, ja sam različit jer mogu da kupim novu tašnu i slično. Sve to pravi ogroman psihički pritisak da to znači biti individua, da to znači biti različit, da to znači živeti dobar i kvalitetan život.
Bio je svojevremeno jedan veliki bogataš koji je stao na najvišu zgradu u Hongkongu nakon što je imao mnogo firmi, pogledao je i rekao – sve sam ostvario, i sve sam kupio, i sve sam postigao i ne ostaje mi ništa drugo nego da se ubijem. Nekad nije dobro da postanete sve što želite
To znači samo jednu stvar – da život koji živimo, na ovaj ili onaj način, jeste život u kome mi treba da definišemo šta hoćemo da budemo, šta hoćemo da živimo, za šta je vredno živeti. Vrlo je opasno upustiti se u priču jurenja sreće preko novca ne znajući za šta je novac sredstvo. Novac nije cilj sam po sebi, novac je sredstvo za nešto. Ako je sredstvo za sreću, treba da znamo da se sreća ne kupuje. Mogu da se kupe srećni doživljaji, ali oni iščile, oni prođu, ne može to biti dugotrajna sreća. Kada mnogo puta jedete nešto, ili upražnjavate nešto, ili idete mnogo puta na isto mesto, vama više nije zanimljivo, postane dosadno. To je uvod u depresiju zapravo, uvod u usamljenost, sve postane isprazno.
Bio je svojevremeno jedan veliki bogataš koji je stao na najvišu zgradu u Hongkongu nakon što je imao mnogo firmi, pogledao je i rekao – sve sam ostvario, i sve sam kupio, i sve sam postigao i ne ostaje mi ništa drugo nego da se ubijem. Nekad nije dobro da postanete sve što želite.
Kako to utiče na usamljenost? Čini vas usamljenim, čini vas odvojenim od drugih ljudi i od sebe, ne znate više koje su vaše potrebe, ne znate više šta to treba da komunicirate sa drugim ljudima, ne znate više šta vam treba od drugih ljudi, ne znate više ko su ti ljudi oko vas. Zapitajte se da li vam je važnije to ili da imate neke drugačije odnose. Mislim da je odgovor negde u sredini, ali to svako treba da odluči za sebe – kako možete da živite jedan pristojan život, da zaradite dovoljno, ali da ipak imate pored sebe nekoga ko vam zaista znači, neke ljude koji vam znače, jer ti trenuci – to je sve ono što čini život, ti trenuci ne mogu da se vrate.
Neće postojati isti trenutak kao ovaj, postojaće neki drugi trenutak. Zato je sve lepše, zato što u ovom trenutku živite. Naravno, to ne znači da može da se živi samo u trenutku, uvek mi obraćamo pažnju i na budućnost, pretpostavljamo je, planiramo, ali život se odvija sada. Da bismo bili srećni, u onom smislu u kom možemo da budemo dugoročno srećni, mi moramo da budemo ispunjeni – da imamo svest o tome da ono što sada radimo nama ima nekog životnog smisla, da posao koji radimo ima smisla, da veza u kojoj smo ima smisla, da odnosi koje imamo imaju smisla.
Život je previše kratak da bi se bilo u odnosima koji nemaju preterano smisla, koji nisu dovoljno kvalitetni. Trebaju vam odnosi koji su kvalitetni, koji mogu da vas pomere. Naravno, ne možemo sve da biramo u životu, ima nekih stvari koje su takve kakve su, ne može sve da bude kako smo mi zamislili. Ne možemo birati svoje roditelje, ali kako ćemo da se postavimo – to možemo, i treba da proverimo šta je tu adekvatno, uz odgovornost i prema drugima i prema sebi. Ali u drugim odnosima treba da biramo ljude o kojima možemo da brinemo i koji mogu da brinu o nama. To je svest prema zajednici, a istovremeno i svest prema sebi.
Ne treba ići u krajnosti. Život je samo sada, ne postoji repriza, neće se ovo vratiti ponovo. Ovog trenutka vi odlučujete kako da živite. Ukoliko nećete da budete sami, vidite šta radite da ne biste bili sami, šta treba da promenite, da li treba nekome da se javite. Ukoliko nećete da budete usamljeni, treba da poradite na svojim granicama i svojim potrebama, da vidite šta treba da uradite da ne biste to bili – da li vam trebaju smisleni odnosi, kako da bolje pregovarate za sebe. I da se setite da smo svi mi ljudi i da je u tom kontekstu važno da se pobrinete za sebe kao i za potrebe drugih ljudi. To imate u onaj staroj definiciji kod Marka Miljanova da je junaštvo braniti sebe od drugog, a čojstvo braniti drugog od sebe. To je ono što je važno u životu, da znate i jedno i drugo.
Često u našoj kulturi zaboravimo da brinemo o sebi, brinemo više o drugom nego o sebi. Život je vaš, vi treba da definišete šta ste u životu, ko ste, šta treba da budete. Definiše vas društvo, odrastanje, definiše vas porodica, ali vi na kraju birate i možete da se opredelite za drugačiju budućnost, za drugačije odnose. Možete da manje očekujete, a više da tražite stvari za sebe, da tražite ono što čini da se osećate bolje – one odnose, one situacije i onaj život u kom ste vi više ono što želite da budete, u kom dajete svojim unutrašnjim glasovima pravo da se iskažu, da progovore. Onda ćete videti koliko ćete drugačije gledati na život, koliko će vam sve izgledati lepše i koliko će vam život biti vredniji čuvanja.
