Tog 26. marta 1984. godine izašao je iz svog stana kod Beograđanke i prošetao do hotela “Moskva”. Seo je na sprat, i uz kafu dugo gledao prema Savi. Ostavio je konobarima pozamašan bakšiš. “Imam, vjerujte, veliki razlog”, objasnio je. Sišao je do mosta. Preskočio je ogradu. Dok su zvonila zvona obližnje Saborne crkve, Branko Ćopić padao je na beton, odnevši sa sobom bezbroj pitanja, i svojih, i naših.
“Branko Ćopić svakako nije bio samoubica genetskom određenošću; on nije rođen s nagonom smrti”, napisao je Dobrica Ćosić u svom eseju o velikom piscu, “najhumornijem duhu naše savremene književnosti”. S tim humorom uspeo je da podnese jedan strahovit rat, ali nije uvek mogao pesnički da iznese jedan surovi i ideološki mir, naveo je Ćosić.
Najtužniji ljudi najviše se trude da nasmeju ostale, jer ne žele da se i drugi tako osećaju, da parafraziramo izjavu Robina Vilijamsa koji je, baš kao i Ćopić, bio jedan lekovit čovek i majstor za vraćanje dobrog raspoloženja, samo na holivudski način.
Prerano smo ostali bez njegovog talenta i stvaralaštva, iako nam je najvoljeniji “pisac iz naroda” toliko dao – od čudesnih doživljaja Nikoletine Bursaća i mačka Toše, do “Bašte sljezove boje”, “Ježeve kućice”, “Magarećih godina”, “Proloma”, “Bronzane straže”, da ne zaboravimo i obaveznu lektiru “Orlovi rano lete”. A mogao je još… U januaru te 1984. kada je odlučio da nas napusti, napunio je tek 69 godina.
Njegova dela bila su protkana karakterističnim humorom, ponekad satirom i ironijom, i upravo taj jedinstveni stil učinio ga je jednim od najpopularnijih i najčitanijih jugoslovenskih književnika.
“Pisanje za djecu za mene je najljepši posao, najprijatnija zabava i najbolji odmor. Kad završim jednu knjigu za djecu, ja se osjećam tako veseo i raspoložen kao da se vraćam s neke velike majske svečanosti”, govorio je. Čoveku tako tanane i neiskvarene dečje duše lako je da sklizne u kandže depresije.
Sukob sa Titom
Često je kritikovao društvene anomalije u posleratnom periodu, kao i ličnosti iz tadašnjeg političkog života zemlje, zbog čega je smatran disidentom i “jeretikom”. Morao je da se pravda partiji, onoj koja je sve konce držala u rukama, koja ga je na kraju i isključila iz svojih redova. Tako je Tito na jednom kongresu u Zagrebu besno rekao za njega: “On laže, on je izneo neistinu”.
“A ja šta ću posle svih tih pretnji, na vrata zalepim isečak iz novina u kojima su prenete Titove reči da me ipak neće uhapsiti. Tako sam se branio, ako dođu da me vode u bajbok, kada pročitaju tekst na vratima neće imati hrabrosti da zazvone”, pričao je Branko Ćopić, koji nije dozvolio državnom aparatu da u njemu slomi trajne ljudske vrednosti.
Svoju životnu saputnicu Bogdanku Cicu Ilić, pedijatra, upoznao je 1945. godine. Poslednju deceniju njegovog života proveli su u zgradi preko puta “Beograđanke”, u današnjoj Ulici kralja Milana.
Pretpostavlja se da su politički progoni glavni razlog što je odlučio da digne ruku na sebe. Pre nego što je to učinio, Branko je popio poslednju kafu u hotelu “Moskva”. Sišao je dole, do mosta, ulicom koja se zove – kakva simbolika – baš Brankova, ali je dobila ime po jednom drugom Branku, takođe velikanu naše književnosti, Radičeviću.
Poslednji sati Branka Ćopića
Poslednja dva sata njegovog života predstavljena su u dokumentarnom filmu “Moja mala iz Bosanske Krupe” reditelja Puriše Đorđevića. Polusatna priča zasniva se na dirljivom svedočenju Momčila Srećkovića iz sela Zabrežja kod Obrenovca, koga su Ćopić i njegova žena kao dečaka školovali u Beogradu.
Zahvaljujući Srećkoviću, kome je Ćopić u to vreme pomogao da završi novinarsku školu, “Novosti” su došle do proširene verzije njegovog svedočenja. Tog ponedeljka, 26. marta 1984, kada je definitivno odlučio da okonča život, Ćopić se javio upravo Momčilu.
“Branko me je oko dva po podne pozvao telefonom da hitno dođem, jer ima nešto važno da mi priča. Odmah sam krenuo za Beograd, a kad sam stigao, on već nije bio kod kuće. Cica mi je rekla da je u depresiji i da sedi u parku. Našao sam ga na klupi, nije okretao glavu, samo mi je rekao: ‘Tužan sam ti, jarane moj. Dobio sam novi poziv za policijsko saslušanje, hoće da mi ogule kožu. Ali neće oni više da mi zagorčavaju život. Jarane moj, zatvaram svoj dućan, a tebi ostavljam ključeve da ih baciš u Savu'”.
“Onda je predložio da prošetamo. Koračali smo od Terazija ka hotelu ‘Moskva’, pa je hteo da sedimo u bašti i popijemo po koktu. Branko je mnogo i brzo pričao, od toga da su mu najdraži ‘Doživljaji mačka Toše’ i da je proza njegov domen, rudnik, do toga da nikada ni na koji način ne treba da se bavim politikom”.
“Na njegovo insistiranje krenuli smo ka Zelenom vencu, iako je već bilo sedam uveče. Nije prestajao da priča – govorio je da su njegove bajke ukradene, nedosanjane, da su na naivne slike ljudi koje je imao pali studen i magla, a da su sve priče koje je napisao u spomen narodu koji ume da pljucka smrti u brk…”, pričao je Momčilo.
Po Srećkovićevom svedočenju, tako su stigli i do mosta. Branko je želeo da mu pokaže kamenu klupu na kojoj je proveo prvu noć u Beogradu, i kako je bio nagnut, naočare su mu pale dole.
“Otrčao sam stepenicama da ih nađem, a kad sam se vratio gore, Branka više nije bilo. Okretao sam se u mraku okolo, a kad sam ga konačno primetio, on je već prešao polovinu mosta ka Novom Beogradu. Počeo sam da trčim i da ga dozivam, ali od zvona sa Saborne crkve koja su u tom trenutku zvonila nije mogao da me čuje”.
“Ono što je za mene ostalo najstrašnije je to što sam stigao desetak koraka iza Branka kada sam video kako se naginje ka metalnoj ogradi i nestaje. Bio sam u šoku, odjurio sam dole skoro bez svesti. Branko je ležao u lokvi krvi, a oči su mu bile širom otvorene…”
Stigle su policija i hitna pomoć. Kako ističe, tada je usledio novi šok – ispitivali su ga zašto nije sprečio Ćopićevo samoubistvo ili da li ga je on možda gurnuo sa mosta… Ispitivanje je prestalo tek kada je Bogdanka došla u stanicu policije sa oproštajnim pismom koje je pronašla tek te noći.
“Ogromnu nepravdu je Branko doživeo i veliko zlo. Skoro svi su ga ostavili i izdali, kolege, pisci, mnogi drugovi, saborci, prijatelji. Njegova smrt prošla je sasvim tiho, a film Puriše Đorđevića donekle ispravlja tu nepravdu i rasvetljava istinu o tome zašto se Branko ubio”.
Oproštajno pismo Branka Ćopića
Neposredno nakon Ćopićevog samoubistva nije bila pronađena nikakva oproštajna poruka. Njegova supruga našla ju je kasnije, u limenoj kutiji u kojoj je držala pribadače. Na papiru su bile napisane sledeće reči:
“Sam je kriv za svoju smrt. Vadili su ga iz go*ana mnogi dobri drugovi, pa nije pomoglo. Bio je tu i Hektor, ambasador iz Meksika, sada je u Turskoj, i Selim Numić, i Ratko Novaković, i Cica, Bog je ubio dabogda! I njegovi brojni čitaoci, ali ništa nije pomoglo. Pomozite joj da preživi ovu moju bruku i sramotu, ako je ikako moguće. Zbogom, lijepi i strašni živote! Mart mjesec, 1984. godine”.
