Iako bih volela da verujem da sam zen muza koju ne dotiče spoljašnji svet, činjenično stanje je malo drugačije, a ja ću retko kad odbiti da saznam više o nekoj dobroj drami, pogotovo ako je ona prošarana ponekim malicioznim potezom. Zato, kada sam čula da Lena Dunham piše novu semi-biografsku seriju, za koju se šuškalo da je inspirisana njenim poprilično javnim raskidom s Jackom Antonoffom, znala sam da ću da je upalim čim se naslov Too Much pojavi na mom Netflix homepageu.
Lena Dunham poznata je po tome što često crpi inspiraciju iz privatnog života – što je istina za većinu umetnika, ali je u njenom slučaju vrlo evidentno, jer je njeno stvaralaštvo ukorenjeno u surovom realizmu. Poznata je po seriji Girls, koju je kreirala, a zatim i igrala glavnu ulogu, Hannah. Dok gledate Girls, ne možete baš da razgraničite koliko je serija fiktivna, a koliko Lenine istine leži u njenom liku. Slično je i sa serijom Too Much. Ovaj put Lena glumi sporednu ulogu, sestru glavne junakinje Jessice, koju odlično oživaljava Megan Stalter. Jessicin život neodoljivo podseća na Lenin – ili bar na ono što znamo o njemu.
Naime, serija počinje sa Jessicinim suočavanjem sa teškim raskidom i apsolutnom opsesijom novom devojkom svog bivšeg dečka. I znate šta? Da moj dečko posle mene krene da izlazi sa Emily Ratajkowski, ni meni ne bi bilo svejedno. Štaviše, mislim da bih u potpunosti skrenula. Jessica se, kada sve uzmemo u obzir, drži odlično. Sećam se da je Emrata pre nekoliko meseci na društvenim mrežama pričala o svojoj užasnoj novoj frizuri sa šiškama, a ako je ta frziura ista ona koju vidimo u Too Much, pozvala bih je da vidi na šta liče moje šiške nakon maničnog šišanja same sebe. Nije ni približno toliko slatko.
Nakon što je raskinula sa Jackom Antonoffom, Lena Dunham je o emocionalnim posledicama pisala za Vogue. „Naš dom, prostrani loft koji smo kupili dok smo još bili puni zajedničkih planova za svaku sobu, više nije bio mesto utehe. I bilo je teško, u tom trenutku, prizvati šta je nekada bio, šta smo mi tada osećali, i sve one rutine koje su oblikovale i definisale naš zajednički život“, zapisuje. Njen tekst ima setan, brižan ton, apsolutno drugačiji od haosa koji nas dočeka u prvim scenama Too Much, gde Jessica u sred noći provaljuje u njen stari dom i uznemirava novi par.
Uprkos tome što su fanovi videli brojne poveznice između Jessicinog i Leninog bivšeg dečka, kreatorka ističe: „Bivši dečko u seriji je zapravo fuzija svakog bivšeg kog smo imale ja ili moje prijateljice. Ako bi me neko pitao: ‘Ko je inspirisao tog lika?’, odgovorila bih: ‘Imate li vremena da vam navedem 42 primera?'“. Međutim, nakon njihovog raskida, Jack Antonoff jeste počeo da izlazi sa manekenkom Carlottom Kohl, i baš poput Jessice, i Lena se preselila preko okeana, u Englesku. Ali to mogu da budu samo slučajnosti.
Too Much je romantična komedija koja se fokusira na Jessicin život u Engleskoj, gde upoznaje Felixa, kog tumači Will Sharpe, muzičara čiji lik je vrlo očigledno napisala žena (čitajte: nemate mnogo šta da mu zamerite). Njihov odnos inspirisan je Leninom vezom, a sada i brakom sa britanskim muzičarem Luisom Felberom, sa kojim je i kreirala ovu seriju. Good for her. Felix je pažljiv, opušten i brižan, a svojim karakteristikama značajno kontrastira uvek nemirnoj i poprilično haotičnoj Jessici.
S obzirom na to da serija govori o Jessicinom preseljenju u Englesku, humor je velikim delom zasnovan na razlikama između Amerikanaca i Britanaca. Na momente, takve šale su mi bile neugodne i bespotrebne i što je najgore – neduhovite. Međutim, na pamet mi je pala pesma Olivije Rodrigo So American u kom peva o svom odnosu sa Louisom Partridgeom, naglašavajući njihove kulturološke razlike i postavljajući ih kao čestu temu njihovog razgovora. Dakle, ne sumnjam da su „A kako vi to kažete?“ razgovori poprilično realistični, na kraju krajeva i sama sam ih vodila sa prijateljicama iz okolnih država, ali ove šale su me, kao nekoga ko nije ni Amerikanka ni Britanka, ostavile sa poker faceom. Međutim, serija briljira u komediji situacije. Jessica je poprilično neugodna, specifična i smotana, zbog čega joj se dešavaju najbizarnije i zaista smešne stvari. Ove scene – poput one kada se bukvalno zapali pokušavajući da upali sveću – podsetile su me na seriju Awkward u kojoj sam zaista uživala pre desetak godina.
I u seriji Too Much vidimo istančani realizam Lene Dunham, bez preteranog doterivanja – osim, možda, Felixovog lika – ona stvari predstavlja u njihovoj sirovoj, nefiltriranoj formi. To funkcioniše malo manje fluidno nego u seriji Girls, ali nije nešto što će vas odvratiti od gledanja ove serije. Too Much je daleko od remek-dela, ali je iskrena, smešna i svakako zabavna priča o novim počecima i činjenici da nas nešto bolje uvek čeka iza ćoška, kada mu se najmanje nadamo. Ukoliko vam je potrebno malo vedrine, smeha i nade, Too Much mogla bi biti prava serija za vas.
