Čudan smo mi narod!
Nigde se toliko ne govori o tuđem izgledu kao kod nas. Doterate se tako, i puni sebe izađete u večernju šetnju i ne sluteći šta vas sve čeka, kad – sreće vas poznanik! Ne kaže ni dobro veče, ne pita ni kako ste; odmah vas procenjuje. Ako ste slučajno dobili neku kilu više, očajnički širi ruke, cokće usnama i viče na sav glas: „Uh, bre, al’ si se ugojio! Na šta to ličiš?“
”Moj otac je bio komunista. Uskrs se slavio kod babe. I sve do sada, kada imam 60, to su bili moji trenuci najdubljeg spokoja”
”Vraćam se od zubara, trolejbus pun srednjoškolaca – sede, smeju se, razgovaraju. Provlačim se s torbom punom namirnica…”
I ne znajući da vas je bacio u najdublje očajanje, odlazi dalje i zaboravlja vas istog časa. Trčite pravo na vagu i od sledećeg jutra prestajete potpuno da jedete, mršavite iz dana u dan, i samo čekate kad ćete ga opet sresti. I gle, dolazi i taj dan. Šetate se vitki poput oštrice brijača kad, eto ti njega! Ovaj put ne širi ruke i ne cokće, već vas podozrivo posmatra, kao da ste zaraženi, i smrtno ozbiljan vrti glavom: „Šta ti je? Nešto si strašno oslabio? Trebao bi da odeš na kontrolu…“
Očigledno, sumnja da ste oboleli od onog najgoreg. Noge počinju da vam klecaju. Vraćate se kući i manijački jedete sve do sledećeg susreta, kada će vam opet reći da ste se ugojili.
Uglavnom, nikada vam niko ne kaže da ste kako treba! Nikada da ste sasvim normalni. Zbog čega to čine? Da li zbog toga što nas vole, pa se brinu za naš izgled, ili hoće da nas povrede, jer su zli i zavidljivi? Ili, jednostavno, nemaju pametnijeg posla pa se brinu o tuđem izgledu, tek da govore, tek da nešto kažu? Ko će svetu udovoljiti?
Ipak, u dalekim zemljama, među nepoznatim, učtivim ljudima, počinje da nam nedostaje nametljiva, ponekad tako nesnosna briga naših sunarodnjaka. Koračamo izgubljenii u gomili i čeznemo da nas zaustavi neko poznat, raširi ruke i cokcući kaže da smo se strašno ugojili!
Bili bismo tada manje sami…
