Odnos roditelja i dece danas je sve češće opterećen pogrešnim navikama, popustljivošću i nedostatkom vremena za pravu komunikaciju, a posledice se, prema rečima kliničkog psihologa Vlajka Panovića, vide mnogo kasnije – kada deca odrastu bez radnih navika, autoriteta i osećaja odgovornosti.
Govoreći o porodici, vaspitanju i savremenom roditeljstvu, Panović je istakao da sve počinje od odnosa između roditelja i da je današnji brak ozbiljno ugrožen sebičnošću i egoizmom koje, kako kaže, nameće savremeno društvo.
“Krajnji cilj roditeljstva jeste da osposobimo decu da jednog dana mogu da žive bez nas. Trebalo bi da mi nedeljom odlazimo kod njih na ručak, a ne da oni stalno zavise od nas”, objasnio je psiholog.
Posebno je naglasio koliko su prve četiri godine života važne za formiranje osnovnih navika.
„Od rođenja do četvrte godine najvažnije je da dete usvoji higijenske navike, navike spavanja i ishrane. Upravo tu roditelji najčešće greše”, upozorio je Panović.
Kada je reč o hrani, smatra da roditelji često nesvesno stvaraju problem koristeći ucene i nagrade.
„Ako pojedeš ovo, dobićeš ono” – jedna je od najčešćih grešaka koju roditelji prave. Kako objašnjava, dete vrlo brzo nauči princip „hoću ako”, pa uskoro počinje da uslovljava roditelje.
„Nikad ne pitajte dete šta će da jede. Vaš zadatak je da mu obezbedite ono što je dobro za njegov razvoj, a ne da dete upravlja porodicom”, rekao je on.
Dodaje i da mnogi roditelji pribegavaju raznim trikovima samo da bi dete jelo – puštaju crtane filmove, zabavljaju ga ili prave razne rituale tokom obroka, čime dodatno stvaraju loše navike.
Panović smatra da je jedan od najvećih problema današnjeg društva gubitak spontanosti.
„Savremen čovek je programiran. Žurimo, stalno smo pod pritiskom i nesigurni. Mladi roditelji često prvu temperaturu deteta doživljavaju kao tragediju”, kaže psiholog.
Govoreći o autoritetu, naglašava da on nema veze sa strogoćom niti gušenjem slobode.
„Zdrav autoritet pomaže detetu da diše. Ali autoritet se ne dobija samim tim što ste roditelj – osvaja se ličnim primerom.”
Posebno se osvrnuo na odnos prema spavanju i navikama koje su se promenile zbog modernog načina života.
„Deca bi trebalo da legnu do devet sati. Hormoni rasta se obnavljaju do deset uveče, a danas i odrasli i deca ostaju budni duboko u noć bez pravog razloga”, upozorio je.
Kaže da roditelji često koriste pogrešan pristup kada govore da „ne mogu da nateraju dete da spava”.
„Čim kažete da morate da ga naterate, znači da je autoritet već narušen. Deca se vaspitavaju strpljenjem, dobrotom i ličnim primerom.”
Kao posebno važnu stvar ističe usaglašenost roditelja.
„Ako otac zabranjuje izlazak, a majka govori ‘pusti ga, kad će ako ne sad’, dete dobija dve potpuno različite poruke. Tada će se okrenuti popustljivijem roditelju, ali će ga kasnije često odbaciti.”
Panović upozorava i na opasnost poređenja dece.
„Nikada nemojte govoriti: vidi kako je on pametan i poslušan. Svako dete je jedinstveno. Poređenje ostavlja duboke posledice.”
Kao primer naveo je situacije u kojima roditelji starijem detetu govore da popusti mlađem jer je „mali”.
„Tako starijem detetu šaljete poruku da manje vredi, a mlađe učite da mu je sve dozvoljeno.”
Dodaje da se upravo u porodici uče osnovne vrednosti poput poštovanja, zahvalnosti i empatije.
„Dete mora da nauči da kaže ‘molim te’, ‘hvala’ i ‘izvini’. Ako mlađem dopuštate da otima igračke, vi zapravo podstičete agresiju.”
Govoreći o sportu, psiholog kaže da mnogi roditelji vrše ogroman pritisak na decu.
„Sport bi trebalo da donosi radost, a kod nas je često postao agresija i dokazivanje.”
Posebno ga brine činjenica da deca odrastaju okružena kladionicama i pritiscima uspeha, dok porodice sve manje razgovaraju.
„Istraživanja pokazuju da bračni parovi u Srbiji razgovaraju svega tri do pet minuta dnevno”, rekao je Panović.
Prema njegovim rečima, deca se ne vaspitavaju vikom.
„Vaspitava se smirenim tonom, zagrljajem, pogledom u oči i osmehom. Mi danas uglavnom razgovaramo odozgo i ne čujemo jedni druge.”
Na kraju je poručio da porodici treba vratiti dostojanstvo i prave vrednosti.
„Dete mora da zna da je porodica mesto gde će pronaći sigurnost i utočište. Ali isto tako mora da nauči osnovne životne stvari – da namesti krevet, spremi sebi hranu i preuzme odgovornost. To je suština zdravog vaspitanja.”
