Mnogi ljudi veruju da vreme leči sve rane. I dok emocionalni bol zaista može da oslabi, nauka sve češće pokazuje daiskustva iz detinjstva ostavljaju mnogo dublje tragove nego što smo nekada mislili.
Nova istraživanja sugerišu da traumatični događaji doživljeni tokom ključnih razvojnih perioda ne utiču samo na sećanja i emocije, već mogu ostaviti dugotrajne promene u samoj strukturi i funkcionisanju mozga.
Posebno zanimljivo otkriće jeste da presudnu ulogu možda nema samo vrsta traume koju je osoba doživela, već i uzrast u kojem se ona dogodila.
Mozak pamti više nego što mislimo
Studiju su sproveli istraživači Italijanskog instituta za tehnologiju u saradnji sa Institutom Đanina Gaslini u Đenovi, a rezultati ukazuju na to da trauma doživljena u detinjstvu ili ranoj adolescenciji može imati trajne posledice na razvoj mozga i ponašanje tokom odraslog života.
Naučnici navode da mozak prolazi kroz različite faze razvoja i da postoje periodi kada je posebno osetljiv na spoljne uticaje.
Upravo tokom tih godina negativna iskustva mogu ostaviti snažnije posledice nego što se ranije pretpostavljalo.
Zašto je važan trenutak kada se trauma dogodi?
Istraživači ističu da nije presudna samo priroda traumatičnog događaja, već i vreme kada se on desi.
Drugim rečima, ista situacija može ostaviti različite posledice u zavisnosti od toga da li ju je osoba doživela kao malo dete, adolescent ili odrasla osoba.
Otkrića pokazuju da se uticaj traume trajno “beleži” u mozgu kroz promene u radu određenih moždanih regiona.
Kada se traumatično iskustvo dogodi, aktiviraju se brojni biološki procesi koji mogu promeniti način funkcionisanja nervnog sistema.
Različiti delovi mozga reaguju na različite načine
Prema rezultatima studije, rana trauma najviše utiče na:
- amigdalu, koja je povezana sa emocijama i strahom
- hipokampus, važan za pamćenje i učenje
- hipotalamus, koji učestvuje u regulaciji hormona i odgovora na stres
S druge strane, traume koje se događaju kasnije tokom razvoja snažnije pogađaju prefrontalni korteks, deo mozga odgovoran za donošenje odluka, planiranje i kontrolu ponašanja.
Ove promene mogu biti povezane sa pojavom različitih psiholoških teškoća u odraslom dobu.
Moguće posledice u kasnijem životu
Stručnjaci navode da posledice trauma iz ranog životnog perioda mogu biti povezane sa povećanim rizikom od razvoja:
- anksioznosti
- depresije
- agresivnog ponašanja
- poremećaja pažnje
- problema sa regulacijom emocija
Naravno, važno je naglasiti da trauma ne znači automatski da će osoba razviti neki od ovih poremećaja.
Na razvoj mentalnog zdravlja utiču brojni faktori, uključujući podršku porodice, okruženje, genetiku i kasnija životna iskustva.
Otkriće koje budi nadu
Jedan od najvažnijih rezultata istraživanja jeste identifikacija proteina poznatog kao BDNF, koji igra ključnu ulogu u plastičnosti mozga.
Plastičnost predstavlja sposobnost mozga da se prilagođava, menja i stvara nove veze tokom života.
Naučnici veruju da bi upravo ovaj protein u budućnosti mogao postati važna meta novih terapija namenjenih osobama koje nose posledice trauma iz detinjstva.
To otvara mogućnost razvoja personalizovanih tretmana koji bi mogli pomoći u ublažavanju simptoma povezanih sa traumatskim iskustvima.
Mozak je ranjiv, ali i neverovatno prilagodljiv
Iako rezultati pokazuju koliko snažan uticaj trauma mogu imati na razvoj mozga, stručnjaci istovremeno podsećaju na jednu važnu činjenicu – mozak poseduje izuzetnu sposobnost oporavka i prilagođavanja.
Zahvaljujući toj sposobnosti, mnogi ljudi uspevaju da prevaziđu teška iskustva, razviju otpornost i izgrade kvalitetan život uprkos izazovima iz prošlosti.
Nova istraživanja zato ne donose samo upozorenje o značaju zaštite dece tokom najosetljivijih godina života, već i nadu da bi buduće terapije mogle pomoći milionima ljudi širom sveta.
