Psihološkinja i dugogodišnja televizijska novinarka Barbara Udovičić preko noći je osvojila društvene mreže iskrenim, direktnim i oslobađajućim video-snimcima u kojima ruši mitove o modernoj samopomoći. U gostovanju u emisiji Nedjeljom u 2 kod Aleksandra Stankovića, Barbara je otvoreno progovorila o najtežim životnim bitkama – od teške dijagnoze karcinoma i traumatične dvogodišnje borbe za usvojenje ćerke, do razvoda braka i pronalaženja unutrašnjeg mira.
Za razliku od brojnih samoproglašenih stručnjaka i influensera koji na mrežama nude brza rešenja i formule uspeha, Barbara, koja je nedavno objavila i svoju prvu knjigu “Bedra puna riže, ističe da se gnuša instant saveta. Prema njenim rečima, univerzalni recept ne postoji, a ko god nam ga prodaje – nije hodao u našim cipelama.
“Ako sreću shvatimo kao cilj ili destinaciju, propustićemo sve usput. Kada ganjate navigaciju i jurite prema cilju, stignete na isto mesto kao i neko ko je vozio polako i uživao u jesenjim bojama – ali sa potpuno različitim iskustvom.”
Grozan period pun strahova i tuga koja se ne preskače
Pre prekretnice na društvenim mrežama, život ju je stavio na najteža iskušenja. Godina 2013. donela joj je dijagnozu karcinoma koji je u početnoj fazi bio neoperabilan, a u isto vreme suočila se i sa gubitkom oca.
Danas se šali kako ima jedan bubreg na koji je izuzetno ponosna, ali ne krije da je to bio izuzetno mračan period. Kako navodi, od najtežih trauma spasilo ju je selektivno pamćenje mozga, zbog čega se 90 odsto detalja i lekova iz tog perioda uopšte ne seća. Ipak, jedna lekcija ostala je urezana za ceo život – tuga se više nikada ne preskače.
Dve godine pakla sa birokratijom oko usvojenja ćerke
Sa suprugom je prošla kroz dva potpuno različita procesa usvajanja. Dok su sina dobili za svega sedam meseci, saznanje da on ima biološku sestru uvuklo ih je u dvogodišnju birokratsku agoniju.
“Dvogodišnja borba sa birokratijom bila je najteži period mog života. Znate da postoji dete koje je biološka sestra vašeg sina, a nemoćni ste jer papiri leže na nekom sudu. Prvi i jedini put u životu morala sam da potražim psihološku pomoć, jer više nisam znala kako da se nosim sa tom nemoći”, kaže Barbara.
Razvod kao potputna dekonstrukcija identiteta
Nakon gotovo dve decenije braka, Barbara je prošla i kroz razvod. Taj proces ne opisuje kao klasičnu traumu sa trigerima, već kao potpunu dekonstrukciju sopstvenog identiteta i slaganje pokidanih komadića života.
Objasnila je da je u braku imala bezbroj uloga, dok je najmanje bila ona sama. Kada je proces dekonstrukcije završen, nije se vratila stara Barbara od pre braka, već je nastala potpuno nova osoba, sa svim svojim pukotinama i autentičnošću. Razvod, kako naglašava, nikada nije crno-bela priča i odgovornost je uvek obostrana.
Zašto ostajemo u odnosima koji nas uništavaju?
Analizirajući ljudske odnose, Barbara se dotakla i fenomena ostajanja u lošim vezama i brakovima. Prema njenom mišljenju, ljudi najčešće ostaju iz dva razloga: zbog toga što mozak voli poznate obrasce iz primarne porodice, ali i zbog takozvane “zablude nepovratnog troška” (Sunk Cost Fallacy).
Mnogi kažu sebi: “Dala sam 20 godina života u ovaj brak i gde to sad da bacim?” Zaboravljaju da na taj način kradu godine od sopstvene budućnosti, dodaje.
Granice, digitalni mir i magija “glimera”
Kada je reč o negativnim komentarima i toksičnim ljudima, Barbara je jasna – postavljanje zdravih granica uvek ima svoju cenu. Neko će vas smatrati manje dragima ili sebičnima, ali one su neophodne za psihički opstanak.
“U mojoj kući – pa tako i u mojoj digitalnoj kući – poštovanje nije dodatna oprema. Svako ko godinama parazitira na vašem nepostojanju granica burno će reagovati kada ih konačno postavite.”
