En Karson, kanadska pesnikinja, esejistkinja i prevoditeljka, dobitnica je Nobelove nagrade za književnost 2026, saopštio je Nobelov komitet.
Ona je tek 19. žena koja je dobila ovo priznanje.
Nobelovu nagradu je dobila „zbog njenog smelog i inventivnog opusa koji je, u razigranom dijalogu sa klasičnom tradicijom, stvorio nove oblike savremene književnosti“, piše u obrazloženju.
„Noks“ (Nox) je nezaboravno delo 76-godišnje En Karson, dodaju.
Objavljeno 2010. godine, delo je napisano u znak sećanja na njenog brata Majkla, koji je misteriozno nestao pre smrti u Danskoj 2000.
U delu je opipljiv dubok osećaj gubitka.
Njena dela su hvaljena i zato što često prelaze granice poezije, fikcije i nauke.
Karson je prevodila starogrčku književnost i profesorka je klasičnih nauka više od 30 godina.
End of Najčitanije
Ingrid Karlberg, stalna sekretarka Švedske akademije, rekla je da je telefonom saoštila vest dobitnici neposredno pre javnog objavljivanja.
„Imala je vremena da mi kaže da je trenutno na Islandu, gde sluša vetar“, rekla je Karlberg.
„Bila je iznenađena, ali veoma srećna. To sam mogla da čujem u njenom glasu.“
Prošle godine, Nobelovu nagradu je dobio mađarski pisac Laslo Krasnahorkai.
Nobelova nagrada za književnost dodeljuje se od 1901, a četiri puta je dvoje pisaca podelilo priznanje.
Poslednja žena koja je dobila nagradu bila je Južnokorejka Han Kang 2024.
Osim za književnost, do sada su određeni i laureati za medicinu, fiziku i hemiju.
Nobelova nagrada se dodeljuje za životno delo i smatra se najprestižnijom nagradom u svetskoj književnosti.
Laureat dobija 12 miliona švedskih kruna (oko milion evra).
En Karson je rođena je 1950. godine u Torontu, u Kanadi.
Doktorsku disertaciju „Odi et Amo Ergo Sum“ objavila je 1981. u časopisu „Klasici“.
Skoro sva njena književna produkcija usredsređena je na presek između filološke opsesije rečima i želje za novim značenjem.
Objavila je niz značajnih dela tokom 1990-ih.
Među njima je i „Esej o staklu“ (The Glass Essay) u zbirci „Staklo, ironija i Bog“ (Glass, Irony, and God) 1995.
Krajem 1990-ih, objavlila je „Autobiografiju Crvenog: Roman u stihu” (Autobiography of Red: A Novel in Verse), često proglašavano za njeno najznačajnije delo.
Po sopstvenom priznanju, etimologiju reči je identifikovala kao polaznu tačku za celokupan njen rad, kažu iz Nobelovog komiteta.
Dosadu je jednom prilikom opisala kao njenog najvećeg neprijatelja.
Sa dosadom se u delima suočavala oštrim humorom.
The Beauty of the Husband: A Fictional Essay in 29 Tangos („Lepota muža: Fikcionalni esej u 29 tanga“) objavljena 2001. godine, govori o oštroj svađi sa mužem koji vara, a epizode počinju stihovima pesnika Džona Kitsa.
Nobelovu nagradu za književnost dodeljuje Švedska akademija.
U donošenju odluke, Švedska akademija je vezana ne samo opštim okvirom statuta Nobelove fondacije (nagrađeno delo mora da donese maksimalnu korist celom čovečanstvu), već i konkretnom napomenom osnivača da književno delo mora da donese korist u „idealističkom pravcu”.
Oba kriterijuma su prilično nejasna, posebno drugi, koji je izazvao značajne kontroverze.
Šta je tačno Nobel podrazumevao pod idealizmom?
Praćenje evolucije kako Švedska akademija tumači Nobelov testament je veoma teško, jer povelja fondacije zahteva da se sva dokumentacija i prepiska čuvaju kao poverljivi 50 godina.
Savremeno tumačenje testamenta, međutim, drži se stanovišta da pod idealizmom Nobel nije podrazumevao idealistički pokret u književnosti, već idealno izvođenje, jezik i stil dela koji ga čine izuzetnim.
Od 1901. godine, Nobelova nagrada za književnost dodeljena je 118 puta – 18 su bile žene.
Najmlađi dobitnik Nobelove nagrade za književnost bio je Radjard Kipling, koji ju je dobio 1907. u 41. godini.
Najstarija je bila Doris Lesing, koja je osvojila nagradu 2007. u 87. godini.
Nagrada nije dodeljena sedam puta: 1914, 1918, 1935, 1940, 1941, 1942. i 1943. godine.
Dvojica književnika su odbili nagradu.
Boris Pasternak je prvobitno prihvatio nagradu 1958, ali ju je kasnije odbio pod pritiskom sovjetskih vlasti, a Žan-Pol Sartr je odbio nagradu 1964. godine, jer je dosledno odbijao sva zvanična priznanja.
Jugoslovenski pisac Ivo Andrić dobio je Nobelovu nagradu 1961. za čitav opus, a posebno je u obrazloženju pomenut roman Na Drini ćuprija.
Nagrađen je „za epsku snagu kojom je obradio teme i oslikao ljudske sudbine iz nacionalne istorije”.
