Biti očuh ili maćeha na papiru zvuči kao uloga koja može biti prirodna i jednostavna. Nije. Šalu na stranu, u stvarnosti je to najčešće proces koji sa sobom nosi ogroman osećaj bespomoćnosti za koji vas niko i nikada unapred ne pripremi.
Nađete se u apsurdnoj poziciji: dovoljno ste odgovorni da budete okrivljeni ako bilo šta pođe po zlu, ali istovremeno nemate apsolutno nikakav stvarni autoritet da to pođe po zlu – sprečite.
Čuvena rečenica: „Ti nisi moja mama“ nije samo tinejdžerski bunt ili hir kojim deca pokušavaju da vam otežaju život. To je zapravo vrlo precizan i surov opis odnosa autoriteta u jednoj mešovitoj porodici. A ta dinamika postaje pitanje života i smrti kada treba da držite na oku dvoje dece u predtinejdžerskom uzrastu i jedno trogodišnje dete, i to na prostoru od stotina hektara prepunih organizovanog haosa.
Pouka iz obične prodavnice
Svi koji su ikada iskusili onaj panični sekund kada vam dete nestane iz vidokruga, znaju o čemu pričam. Imala sam situaciju u lokalnom supermarketu (Walmartu) – u prodavnici koju dobro poznajem, u gradu u kom živim, i to bez prisustva najmlađeg deteta. Jedno od starije dece se na trenutak izgubilo. Iako je sve trajalo kratko, osećaj je bio apsolutno zastrašujući.
Sada zamislite Diznilend. To je potpuno druga dimenzija opasnosti – nezapamćena gužva, buka, vizuelna preopterećenost i opšta zbrka. Posledice toga da vam se dete izgubi na takvom mestu nemerljivo su ozbiljnije od gubljenja među rafovima sa kozmetikom u lokalnoj prodavnici.
Ono što u celoj situaciji izaziva najveće ogorčenje jeste način na koji se u ovakvim porodičnim razgovorima raspoređuje odgovornost. I njihov otac (moj partner) i njihova biološka majka čvrsto smatraju da bi to putovanje trebalo da se realizuje. Oboje imaju stvarni, prirodni autoritet nad tom decom.
A ipak – nijedno od njih dvoje ne ide.
Tako dolazimo do apsurda: osoba koja u ovoj porodičnoj hijerarhiji ima najmanje prava glasa, ujedno je ona od koje se očekuje da preuzme sav rizik. Očekuje se da jednostavno „verujem“ da će devojčice ovog puta ostati uz grupu i da će me slušati, samo zato što su to obećale pre polaska.
Obećanja koja predtinejdžeri daju dok sede na kauču i maštaju o putovanju su simpatična. Ali ona nisu, niti ikada mogu biti, bezbednosni plan.
Svest o sopstvenim granicama nije sebičnost
Želim da budem potpuno jasna: ovde nije reč o kažnjavanju dece. Reč je o bazičnoj bezbednosti i svesti o sopstvenim mogućnostima. Ja se ne osećam sigurno, niti sposobno da sama vodim računa o dvoje starije dece koja me ne doživljavaju kao autoritet, dok istovremeno moram da pazim na svoje trogodišnje dete u nepreglednoj masi ljudi.
Znati šta možete, a šta ne možete da iznesete na svojim leđima nije mana vašeg karaktera. To je odgovornost. I definitivno nije kazna za decu.
Potpuno je razumljivo i sasvim opravdano što su devojčice razočarane jer propuštaju zabavno putovanje. Ali njihovo razočaranje ne menja činjenicu da je odlazak u ovom sastavu objektivno loša i nebezbedna ideja.
Rešenje postoji, samo zahteva odgovornost odraslih koji su tu decu rodili: otac može da uzme slobodne dane na poslu, ili svi zajedno možemo da sačekamo neko drugo putovanje, kada će biti prisutni odrasli koji zaista imaju autoritet nad njima.
Diznilend neće nikuda otići. Moje mentalno zdravlje i bezbednost te dece, s druge strane, itekako mogu.
