Kažu da je za stvaranje dobre radne atmosfere potrebno mnogo toga. Mi smo, izgleda, pronašli najjednostavniji recept – jedna mačka i škola velikog srca.
Sve je počelo sasvim neprimjetno, mic po mic jedna maca je došla. Nije imala molbu za prijem u radni odnos, nije priložila diplomu, niti je prošla proceduru zapošljavanja. Jednostavno je odlučila da je to njen novi dom.
Ime joj je dao Haso koji je očigledno prvi prepoznao njen potencijal. Ostalo je istorija.
Monika se brzo uklopila. Ishrana je organizovana kod Hikmete u kuhinji, naše spremačice vode računa o njenoj sigurnosti i svakodnevnim potrebama, učenici i profesori redovno dopunjavaju njen jelovnik, a kada se ukaže prilika, na meniju se nađe i pečeno pile iz Korta. Može se reći da Monika uživa u beneficijama kakve zaposleni mogu samo da požele. Kolektivni ugovor i topli obrok su više nego zadovoljavajući.
Nije zanemarila ni radne obaveze. Povremeno je angažovana i na poslovima dežurstva, najčešće sa stolice namijenjene dežurnim profesorima, odakle ima odličan pregled situacije. Ne upisuje izostanke, ne dijeli opomene, a disciplinu održava isključivo pogledom. Njena stručnost u ovoj oblasti još se procjenjuje.
Nakon što je, bez greške, procijenila bezbjednost i pozitivnu atmosferu škole, Monika ima namjeru da dovede i svoje mače. Za eventualno proširenje porodice ipak bi trebalo konsultovati upravu škole.
Najljepši dio ove priče jeste to da niko nije morao da organizuje akciju, donosi posebnu odluku ili napiše pravilnik o humanosti. Mi smo jednostavno počeli da brinemo. Svako na svoj način, koliko može i koliko želi.
Monika nikad neće savladati gradivo iako redovno posjećuje časove, ali nas je podsjetila da škola nikad nije bila i nikad neće biti samo učionice, ocjene i administracija. Školu čine ljudi, njihovi postupci i ono što svakodnevno, često sasvim nesvjesno, prenose na druge.
Ponekad se najljepše lekcije nauče tako što nekome otvorimo vrata, ponudimo obrok i pokažemo da nije sam.
