Iako o samoj književnici ne znamo ništa, od toga ko je, kakav joj je život, jer je Ferante pseudonim pod kojim piše, o njenom književnom delu znamo sve.
Ferante je uspela da svet u drugoj deceniji 21. veka opčini velikim, epskim romanima o životima dve prijateljice tokom 60 godina, počev od prvih godina posle Drugog svetskog rata do kraja prve decenije ovog veka.
Ona nam je prodala našu istoriju, i prodala nam je onakvu kakva je – neobrađena filterom sadašnjosti i lažnog sjaja kojem smo skloni da posmatramo sebe. Ne prodaje nam Instagram filtere da bismo gledali druge, već da bismo sebe videli lepšim, boljim i uspešnjim, pa ako hoćete i mirnijim, kreativnijim, pametnijim nego što se zaista bojimo da jesmo.
Ferante nas vraća u row format: onakvi smo kakvi smo, ružno u nama je važnije da spoznamo od načina na koji ćemo to da sakrijemo. Suočava nas sa našim primarnim strahovima, stečenim u predgrađu Napulja, Njujorka, Berlina ili Kragujevca, svejedno: od siromaštva, neuspeha, odbačenosti, neprilagođavanja i toga da naša lična borba neće dati rezultat kojem smo se nadali, i da ćemo sa tim morati da živimo.
Ona piše vrlo konkretno o Napulju i Italiji, ali piše i o svetu koji se gradio iz ruševina fašizma i rata, o ostacima zla koje se prenosi i živi u nama. Stavlja nas ispred ogledala koje uveličava do same suštine i bića i sveta koji činimo.
Životi Elene Greko i Lile Čerulo se prepliću bukvalno od kada su prohodale, do kraja života. I svi njihovi razlazi, sve razlike i različiti putevi kojima su išle, su zapravo mesta njihovih najjačih veza: one su neophodne jedna drugoj, bez tog odnosa ne umeju ni da posmatraju sebe, jer se nikada i ne gledaju sopstvenim očima, već očima one druge.
Ako tražimo mesta koja ove romane razlikuju od hiljada drugih, jedan od najvažnijih momenata je to što je Ferante napisala ozbiljno dobre romane, masivne i bogate, u fizičkom i emocionalnom smislu, za čim postoji potreba posle decenija čituckanja novela koje su autori ambiciozno nazvali romanima.
Ferante piše klasične romane, posle Frenzenovih verovatno prve koji su postigli ovakav uspeh u svetu tokom ovog veka.
I koji su od tog sveta priznati – kako u ozbiljnim književnim krugovima, tako i kod čitalaca koji ne moraju da budu književno, niti na bilo koji način obrazovani. Ona briše kvaziintelektualne ograde i stavlja književnost kao takvu na poziciju koju su samo uzdrmale kratke forme primenjenog pisanja.
“Reč je o piscu koji govori istinu”, rekao je za nju Džonatan Frenzen u dokumentarcu iz 2019. godine (IMDB) .
Ferante na kalkuliše – a govori o najbolnijim temama ne prošlosti, već sadašnjosti – nasilju u društvu, siromaštvu, korupciji, nepravdi, nemogućnosti obrazovanja za sve, o položaju žene, od devojčice do zrelosti, o adolescenciji i menopauzi, iz ličnog i vrlo bolnog ugla, a opet sa dosta humora i tananog razumevanja za grešno u nama i grešno u svetu koji pravimo oko nas.
Treća sezona serije “Moja genijalna prijateljica” urađena je po trećoj knjizi tetralogije “Priča o onima koji odlaze i onima koji ostaju”, i na programu je HBO od juč, 7. februara.
Preuzeto sa: originalmagazin.com
