Danas, na putu do fakulteta, zabeležila sam čitav razgovor sa taksistom u audio formi, najpre za potrebe fakulteta, a sada, ispostavilo se i kao šarmantnu lekciju u vidu mantre koja nam se nameće. Taksista, godina mog deke, po svemu sudeći, rođen i živeo u vremenu za nama, baš kao i nekoliko ovih, koje imamo kod kuće, od kojih učimo i za čije vreme tvrdimo da je ono pravo.
“Fakultet političkih nauka. Ulica Jove Ilića, broj 165.’’
“Broj 165? Je l’ si sigurna? Mislim, ne u broj. Je l’ si sigurna da, na primer, nećeš da te vozim kod momka? Vidi, da ti kažem jednu stvar: Pravih je sve manje. Sve je to otišlo u homoseksualce, to je sada moderno. Danas, ako ti sin nije homoseksualac, ti nisi uspešan roditelj.’’
“Ja bih se, ipak, držala onih tradicionalnih pravih.”
“Džabe ti je, vreme gazi. Vreme nas gazi! Nismo u trendu, uopšte! Nismo moderni!’’
“Zašto mislite da svi treba da budemo moderni?”
“Vidim ja da se ti spremaš za političara. Lepo!’’
“Za novinara, tačnije.”
“Novinara? Divota. Treba da se prati svet, da ne zaostanemo. Vidiš kako sada sve to fino ide, lepo. Nekad se, u moje vreme, ovo (pokazuje rukom) nazivalo prostitutka, danas je starleta. Da je ne vređamo. Nekad bio ciganin, sad je rom. Nekad je bio, brate, peder, danas je homoseksualac, jebo te sunce! Nekad je bio lopov, sad je kontroverzni biznismen! Menadžer za spontano preuzimanje imovine! Vidiš ti kako to… Ti njemu kažeš da je lopov, a ja tebe tužim sudu, za povredu časti i morala. Tako da, sine, sva ta moja retorika vodi samo u jednom pravcu, a pravac je da ja tebe vozim kod momka.’’
“Nemam momka.’’
“Pa, šta sad ti ‘oćeš, da idemo u apoteku da kupimo lekove? To ‘oćeš? Je l’ si ti normalna? Ništa te nisu vaspitali mama i tata! Nisu, sine. Naučili su te da budeš verna, poštena, da učiš školu, da držiš do reči. Ti si takva promašila vek ceo! Ti uopšte nisi u duhu vremena. Zaostala si, mila. Ja ti kažem. Ne dolaziš u čet’ri sata noću sa splava, ne ustaješ u jedan popodne, ja ne znam, sine, kako misliš. Ideš redovno na fakultet, da vidimo mi malo sa mamom i tatom zašto su oni to nama uradili. Kaži, evo, kako da te za šeika nekog udam? Ili za kontroverznog biznismena. A ni sa sportistima nekako baš ne stojiš najbolje, ovi što imaju ruke i noge, a glavu nemaju.
Ne znam uopšte kako ja tebi, sine, da pomognem. Ne znam. Hoću, nije da neću, ali ne znam. Za šta god da se uhvatim, promašaj! Ti preduzmi, kod tebe mora iz korena intervencija sve da menja. Ti moraš da ideš negde, ceo juli i avgust, na pripreme. Negde tamo, na ona ostrva, znaš, Filipini i tako to, gde je to baš u trendu. Ne znam. Problem je tu što mi mnogo toga više hoćemo nego što nam u suštini treba i onda se javlja taj problem i taj nesklad. Ako je tebi dovoljno da ti fino danas ručaš, da doveče pročitaš par stranica neke lepe knjige, obuješ par patika, dobro je. Šta će ti pet pari patika? Imaš samo dve noge. Da imaš pet nogu, u redu, ali šta će ti za dve noge pet pari patika? Glupo je. Ne može tebi oko da kupi zadovoljstvo. I, šta kažeš, nemaš momka?”
“Nemam.”
“Zašto nemaš?”
“Pa, eto, nemam. Nije bilo prilike.”
“Nije bilo za tebe prilike? Šta je onda drugima ostalo, bog ga jeb’o, kad za tebe nije bilo prilike? A da ti malo onaj spisak revidiraš, možda? Znaš ono, beli konj, mač, sprstvo, junaštvo, pa lepota i visina, o pojasu vreća dukata? Znaš, kad bi sad ti to svela na dvadeset prvi vek , možda bi se neki i našao. Ovako, koji god čuje spisak, on glavom bez obzira odjuri, znaš? Ne ide, sine, vidiš da postajemo zaštićena kategorija. Kroz ovu moju istoriju, ko god se nije oženio nije se proslavio. Da vidimo nekog da sapletemo, zašto da ne? Ako stalno dolazi neki mlađi i lepši, to ti kao opravdanje stoji, neću da lažem, ali ne pije vodu, jer si i ti sve starija, lepa moja, sad će tri’es godina! A ti se braniš, nije mnogo godina, pa kol’ko treba? Kol’ko treba? Do trideset druge muškarac, do tridesete mora da se uda žena, da bi do tridesete rodila prvo dete. Sve vam je limitirano!”
“Ma, ko to kaže!?”
“Ja kažem! Moja žena kaže, jer je farmaceut! Ja kažem, jer sam profesor istorije! Imaš dvadeset i kusur godina! Od dvadesete do četrdeset druge, to ti je priča završena, sine!”
“Pa, je l’ znate Vi koliko ima do četrdeset druge?”
“Znam. Ali, je l’ znaš koliko vremena ima da se troje dece rodi? A to je mera! A tu meru shvatiš kad ovako pobeliš i posediš kao ja. Tad shvatiš! Tad shvatiš šta je bitno i šta je ključno i važno, a šta je iluzija! E, a kad više ne može biologija to je kraj. Tvoj biološki sat kuca i kljuca! Svaki dan! A na ovoj si planeti da to napraviš. Sve drugo je iluzija! Sve drugo je tumačenje! Samo tvoja deca nisu iluzija! Ovo, danas dobar auto, za tri godine krš, niko neće da ga gleda! Ova jakna, za dve godine mož’ da je baciš, cigani je neće. To je iluzija!
Kvadrati, sad imam sto kvadrata viška! Imam kuću od sto šezdeset kvadrata, ja i žena. Šta će nama to? Samo da usisava i da briše prašinu! Imam sto kvadrata viška, a sasvim mi je šezdeset dosta! Da l’ me shvataš? Sve drugo je tumačenje! Samo si, kad sve ogoliš, običan sisar. Kao lavica, kao vučica, kao pas. Hrana, razmnožavanje, vladanje grupom! To jest, dva televizora, pa držiš oba daljinska i rukovodiš svakim. Tako ti je to, sine moj, ali kasno shvatiš.
Kaže meni ova moja farmaceutkinja, bio sam u pravu, trebali smo još jedno dete da imamo, a ja kad sam to pričao ona viče: Neću, ne mogu, opet će da bude muško, pištolji, puške. Je l’ vidiš koliko sam bio u pravu? Al’ ne vredi. I što je najbitnije da znaš, toliko to sve kratko traje, pa ne možeš ni da zamisliš. I to što ti sad izgleda negde tamo daleko, proći će ti tako brzo jednog dana, između ručka i večere. Dok se zezamo, zezamo se, al’ ovo ti ozbiljno kažem: Život ti je droga, kao i kocka! Muško kad vidi žensko, cakle mu oči kao na slaninu!
A sva ova moja davljenja su ne bih li te ubedio da onu tvoju listu revidiraš. Revidiraj, ublaži! Ne mora da bude samo beli konj, neka bude i braon, jebeš konja! Ne mora da ima samo mač, nek’ ima i sablju! Malo tu daj lufta, malo nek’ se nađu, nek’ vide, nek’ razmotre! A ne ovako… Pa, gde da ti nađem takvog princa? Gde je on?
“Kad bih znala gde je sama bih otišla do njega.”
“Pa, nema ga, sine! Uhvatila ga neka i kroz romane ga vuče, vidi kol’ko vekova! Nema ga! Ni njega, ni Robina Huda, ćapila ga Eleonora. Zakasnila si! Sad moraš da nađeš nekog Đuru, pa kakav je da je. Nek’ ima dve noge, pa ćemo da ga popravljamo. Vidiš da danas i lekari svašta rade. I, baš si rešila, sto posto, na fakultet da ideš? Vidi, ako si se predomislila, ja mogu besplatno da te vratim kod momka. Neću ništa da ti naplatim. Vidi, još ti nije kasno da se predomisliš! Čuvaj se ružnih misli i da nađeš to što si obećala!”
“Hoću, hoću. Prijatno.”
“I revidiraj tamo!” – dobacuje kroz prozor dok odlazi.
Ne znam za vas, ali ja ove svoje čuvam i obožavam. Sve te, tradicionalne, kućne škole i nezamenljiva moralna načela. Pa, jebeš dvadeset prvi vek! Živeli svi prinčevi i sve Đure ovog sveta! Na nama je, ipak, da sami svoje liste uređujemo.
