Na terasi je bilo sparno, teško za disanje i prenaporno za razmišljanje. Čak i ako živiš na devetom spratu solitera u Beogradu – nisi ptica. Samo si u svom višem kavezu bez lifta, kaže moja cimerka Vera. Mogla sam, ipak, kroz nevidljive rešetke da osetim promenu. Nešto će se istog tog popodneva dogoditi, znala sam. Samo još nisam znala šta.
Vera i ja smo živele različite, a u stvari iste živote. Svaka je bila u drugoj poslovnoj branši, ali sa prepunim kalendarom obaveza. Sve smo planirale i bukirale, jer kako bi se drugačije bilo šta dogodilo? Moja mama to, naravno, nije mogla da razume.
– Zašto, pobogu, mora u kalendaru da ti stoji da ćeš u subotu 20. juna ići na Adu sa drugaricama da voziš bicikl? Zašto jednstavno ne odeš?
– Zato što, majko, ako ne upišem, može da se desi da me pozove šef ili neko drugi i da me pita jesam li slobodna tog dana i ja ću reći da jesam, a nisam, jer sam zaboravila, jer ako nije upisano u telefon, nije ni u glavi. Ne mogu sve to da čuvam u glavi.
– Kako ne možeš? Šta si ti, zlatna ribica?
Objasni ti majci koja je imala potpuno drugačiji ritam i koja je i u najvećoj „brzini“ života imala svako popodne slobodno da radi šta voli? Sada smo Vera i ja sedele na terasi, posle još jednog takvog telefonskog razgovora s mojom majkom i filozofirale o tome kako nismo ptice.
– Mrzim što ću ovo da kažem, ali šta ako je tvoja majka u pravu. Mislim, sedimo ovde i fantaziramo, proveravamo kalendar za svakakvu glupost, planiramo, planiramo, planiramo, a vazda negde kasnimo i ne stižemo. Dokle ćemo sve da planiramo, a nigde da ne stižemo? – odjednom je Vera presekla sparinu na terasi.
– Okej, ne znam odakle sad ovo…
– Pa kako odakle? Povazdan se tu nešto femkamo, žalimo, dođemo mrtve umorne i kao nemamo energije, a veče provedemo skoro uvek isto. Malo Instagram, malo Netflix – a nikad nije malo! I okej je pola sata, da se malko razonodiš, ali to više nije dokolica, nego zavisnost.
– Ne znam gde ide ovaj razgovor?
– Na Avalu ide, gde ide?! Jesu li nas zvali na onaj izlet na Avali pre neki dan? Kao ne možemo. A što ne možemo?
– Zato što nemamo kola, možda? A oni su se dosad svi organizovali…
– A je l’ možemo mi lepo da iznajmimo auto na jedan dan i da odemo u prirodu sa celom ekipom, pa neka je i u zadnji čas? Lepo uđemo na net, ukucamo rent a car Beograd, izaberemo pouzdanu agenciju, pogledamo malo recenzije, kliknemo koje vozilo nam treba, nas dve smo same, znači ništa veliko i lepo odemo. Lepo stignemo.
– A što smo rekle da ćemo da čistimo stan?
Vera je toliko dramatično prevrnula očima na moje pitanje da sam mislila da će joj ostati tako naopako. I tu se desila ta velika promena koju sam priželjkivala, baš u toj promeni perspektive. Mnoge stvari smo odlagale i unapred planirale, trčale im u susret, pa odustajale, jer „ne stižemo“, najviše zbog toga što nismo imale auto.
Govorile smo da nam je tako lakše, gde bismo se parkirale, ko da vozi kroz gužvu i ostali izgovori. U isto vreme, iako to nismo videle, sve nas je to opako ograničavalo. Izlet na Avalu je bio četvrta organizacija našeg društva koju propuštamo, baš zato što smo ostavljale „da se reši“, odlagale odluku do zadnjeg časa i odustajale, jer bi se svi već kompletno organizovali za prevoz. Nije nam na pamet palo da možemo da iznajmimo automobil.
– To je rešenje za sve. Razmisli! Pozovu nas, a mi dao Bog nikad ne znamo toliko unared da li smo slobodne. Upišemo svakako to u kalendar, ako ti je tako lakše, i sačekamo da vidimo sve okolnosti. Kad se približi taj vikend, a oni već sve bukirali i možda nema mesta kod njih u autu, rent a car i eto! Tu smo, idemo i mi!
– Ali nikad to nismo radile. Kako da rentiramo automobil?
– E, sad mi već ideš na živce! Odrasla žena, radiš već deset godina, zarađuješ za život, voziš i imaš vozačku, a sad prpa od vožnje?! Ja ću da vozim, ti ćeš da voziš, na smenu ćemo, ali nema više propuštanja događaja! Ne ako ćemo umesto izleta da sedimo na terasi i da pričamo o tome kako nismo mogle da odemo. Ko kaže da nismo mogle? Šta nas je sprečilo? Nema više izgovora!
Vera jednom kad zagrize, ona ne pušta, a po oštrini njenog glasa i tobož ljutnji, bilo mi je jasno. Zaista se više neće dogoditi da lažemo sebe da nešto ne možemo. Umesto gledanja serije na Netflixu, celo veče smo provele birajući auto. Uzbuđenje je preraslo u totalnu euforiju kad smo shvatile da možemo da preuzmemo vozilo na kojoj god adresi da nam odgovara.
– Šta sam ti rekla?! Može ispred zgrade da nas čeka auto, ej! A mi tu maštamo povazdan!
Odjednom, iako nismo bile ptice, kao da smo dobile krila.
– Misliš točkove? – rekla je Vera vragolasto.
Stvarno sam se osetila kao da letim.
