Mama, da li mi je ova suknja prekratka?
– Ja sam u tvojim godinama imala duži sako nego suknju. Pa šta?
Odrasla sam u selu u Sremu i, realno, sve različitosti su se bar pratile pogledom dokle ih pogled služi, ako ne i komentarom. Globalizam je stigao i do mog sela, pa se tako u osnovnoj školi već univerzalno slušala narodna muzika na svakoj proslavi ili rođendanu, a moda je bila copy-paste sa varijacijama na temu.
Mala darkerka u meni imala je ogromne poteškoće da se iskaže. Bilo je par nas “emosa”, nekoliko “repera”, pratilaca “Beyonce & Rihanna” talasa i svi ostali koji su bili preteče ovog današnjeg “gasa”.
Kako sam bila “neshvaćeni alternativac”, htela sam da probušim nos sa 12 godina. Roditelji su mi to i dozvolili, uz predavanje o zasluzi, ali i teretu koji nose oni koji su “drugačiji”.
A to ceo život kroz njihov primer gledam…
Moji roditelji su dugo bili “čudaci” u našem selu. Tatu je, sa crnom dugom kosom i bradom, policija zaustavljala čim pređemo Drinu, a ni ovde nije bio omiljen. Mama je bila večita crna ovca na roditeljskim sastancima. Zalagala se za našu slobodu, uz pritisak da to ocenama i ispratimo, i nije nam dozvoljavala da budemo deo stada. Ni u školi, ni u životu.
Probušila sam nos, imala prosek 5,00 i došla kući u suzama.
– Mama, svi pričaju da sam narkomanka zato što imam pirsing.
Vesti sa naslovne
– Pa šta? Ti znaš da nisi i to je jedino što treba da te zanima…
Šta pa šta? Kako pa šta? Pa to su moji drugari, njihovi roditelji, moji nastavnici… Kako da budem imuna na to?
Pa šta?
Kasnije sam u inat probušila i obrvu, tako potvrdila svoj imidž zasigurnog propaliteta i završila osnovnu s odličnim uspehom, ne želeći da budem Vukovac kako ne bih bila “štreber”. Upisala sam gimnaziju u Mitraji i očekivala nešto… ne znam ni sama šta, ali neku otvorenost koju bi tako navikan Rimski grad, verujem, trebalo da ima.
Nisam naišla na to… Problem je biti drugačiji i tačka.
Svako leto provodila sam u Dalmaciji i navikla sam na polugole Poljakinje na plaži, vrele bikinije i proizvoljne nudističke plaže gde god postoji uvala i grm. Iako su Dalmatinke bile malo stisnutije, bilo je tu sasvim dovoljno različitosti koje turizam neminovno nameće. Vratila sam se kući, otišla u brazilian-cut bikiniju na plažu u Sremskoj Mitrovici i to je bilo to. Postala sam “razuzdana”, da ne koristim sada vulgarnije reči, i nije bilo mrdanja od te etikete. Taj kupaći su tada nazivali “tange”, iako nije bio ni blizu tome, i izazvao je pravi skandal.
Vilice su popadale po pesku i ostale su tamo sve dok nisam krenula kući.
Došla sam i požalila se mami.
– Pa šta? bio je odgovor.
– Nosile bi i one da smeju.
Naravno da su me mučili pogledi; i matoraca koji kao da žensko nikada nisu videli, i matorki čiji je oblik zadnjice udubljen već na klupi a mene gledaju sa takvim gađenjem kao da sam došla sve da ih odvedem u greh. U tim godinama. Pa i mojih vršnjakinja koje su sigurno želele da nose takav kupaći, ali nisu smele jer – šta će narod reći?
Danas sve one nose ovakve kupaće. I manje.
Danas plaža u Sremskoj Mitrovici leti izgleda kao Kopakabana. I to mi je baš drago, nedostaje nam i nudistička u okolini.
Danas nije važno šta drugi misle.
Ili?
Konzervativni 21. vek u digitalnoj verziji
Često sam razgovarala sa roditeljima o tome koliko smo tada, a i sada, “mi mladi konzervativni”. Mnogo više nego njihove generacije. Stidimo se svog tela, svojih potreba i želja, gušimo preglasan smeh…
A za sve to sam mislila da su boljke malog grada, dok nisam došla u Beograd i videla da je globalno selo stiglo i dotle.
Razbila mi se iluzija “odrasle zrelosti i prihvatanja” i shvatila sam da su mnogi odrasli ljudi i dalje iskompleksirani srednjoškolci samo u 2.0 verziji i ozbiljnijoj odeći. Iste muke ih i danas muče. Samo što ni danas ne umeju da ih prevaziđu.
Šta ako me neko vidi? Šta će mi reći ljudi? Da li sam dovoljno lepa? Šta ako im se ne dopadnem? Možda sam rekla previše? Šta ako pomisle da tražim pažnju? Šta ako kažu da sam bezobrazna? Da li sam previše glasna?
Šta ako svi misle da nešto nije u redu sa mnom?
Šta ako nikad ne uspem da se uklopim?
– Pa šta? Ne treba ni da se uklapaš, ti si cela puzla.
Otkloni negativu iz života…
…budi svoja, autentična. Ne mari za tuđa mišljenja i samo teraj po svome.
Već su ovo izvikane fraze.
Ali ove mamine: “Ne krij se po budžacima da se ljubiš krišom, ljubi se na klupi. Nemoj da te dovoze kući negde sa strane, stani lepo na svoju ćupriju. Nemaš čega da se stidiš. Nosi sve što ti se nosi i u čemu se osećaš dobro, šta te briga. Za dobrim konjem se prašina diže, bilo je i biće”, su ipak lekcije koje nosim kroz život.
Koliko god da me je kao mlađu to “Pa šta” frustriralo i nije mi davalo instant rešenje, na duže staze me je naučilo da je mišljenje okoline važno podjednako kao i lanjski sneg. Posebno ukoliko sam ja zadovoljna sobom. Nekada više obratim pažnju na to ko mi nešto kaže, nego na to šta mi je rekao. Tu već završim pola posla.
Dovoljno je zahvaliti se na komplimentu, ne primati ga k srcu kao ni kritiku, jer je ono što kažemo sebi u ogledalu, uvek bilo najvažnije.
Danas se ne stidim svojih izbora, odluka, mišljenja, pa ni grešaka, a jedini sudija kome dozvoljavam da mi kroji osećaj vrednosti sam ja. A čak i njemu nekada volim da kažem: Pa šta?
