Postoje ljudi kojima se ja ne sviđam.
Postoje ljudi koji sumnjaju u mene.
Kada ti se učini da nemaš nikoga.
Shvatiš da imaš majku.
Kroz odrastanje moji najvjerniji prijatelji bile su knjige.
Mi opet radimo ono što radimo stalno: slikamo selfije za mreže, u nadi da će nam neka budala (a najbolje svaka!) udeliti srce, wow, care, share i like, dajući tako legitimitet našem pravu da postojimo; zapravo: dozvolu da postojimo i bez šminke, jer u to nikada ni same nismo skroz poverovale!
„Izbroj do deset u sebi, pa ćeš se smiriti, nećeš reći ono što ne misliš.“
Da me je pre nekoliko godina neko pitao da li sam zagovornik ženske solidarnosti, ženskih prava, ženskog osnaživanja, rekla bih da sam zagovornik ljudske solidarnosti i ljudskih prava i da bi žensko pitanje trebalo da bude logičan i sastavni deo toga, a ne neki nezavisan krstaški rat koji treba posebno isticati.
Oni koji žive sami suočavaju se sa jedinstvenim izazovima samoće kada imaju loš dan i ne osjećaju se psihički dobro.
Čitaš o tim neprestano povećavajućim brojkama, čini ti se kao da nikada neće stati, čitaš o tome kako mladi nisu toliko ugroženi, kako Covid ne napada toliko mlade, zdrave, jake i vesele ljude.
„Ah, sama je kriva“, čujemo i čitamo komentare na mnogo ženskih nevolja koje nam dođu do ušiju, mobitela i ekrana računala.
Svi smo već čuli, pročitali, ili doživjeli vezu na daljinu, ali malo ko priča o prijateljstvu na daljinu.
