Ali, zašto mi to nisi rekla ranije? – izustila sam i odmah se pokajala, svesna koliko moje pitanje može da zvuči osuđivački, pogotvo u tom trenutku kada sam želela da joj pružim samo podršku. Razumevanje, podršku i da zna da sam tu…
Danima nakon toga bezmalo puta sam vrtela te scene u glavi i pitala se – kako je došlo do toga da o tako važnim događajima u životu moje bliske prijateljice saznam tako kasno… Najmanji problem bilo je to što nije meni rekla… Nego, zašto nije nikome rekla?
Pomoć i razgovor su joj, očito, bili preko potrebni…
Gledala sam je tada, iza njenih suznih očiju krila se ista ona devojčica koju sam upoznala dvadeset godina ranije i sa kojom sam prolazila prve ljubavi, cigarete, pijanstva i sve priče o tome. Učile smo o životu kroz međusobna iskustva… Učile smo kroz zajedničke priče…
Nikada neću zaboraviti kako sam glumila da ne želim da čujem kako joj je bilo u krevetu sa našim najboljim drugom nakon što su se smuvali na raspustu posle srednje škole. Teatralno sam pokrivala uši, a ona se kikotala, sklanjala mi ruke i na uši mi šaputala sočne detalje.
U jednu ruku mi je zaista bilo čudno da znam baš toliko detalja o nekome koga toliko dobro poznajem, ali sa druge strane, znala sam da ne postoji sila da sam mnom ne podeli baš sve, kao i mnogo puta do tada.
Znale smo sve tajne jedna druge, anatomiju svakog međusobnog momka, kakve navike ima i koje bokserice nosi… Znale smo pretresati dušu jedna drugoj kao da smo najiskusniji psiholozi, a ne tinejdžerke koje tek upoznaju svet.
Sve ulice našeg rodnog grada bile su male za naše duge priče i šetnje…
Pitala sam se gde se to u brzini današnjih života izgubilo? Potpuno svesna da više nemamo tinejdžerske godine i svo vreme ovog sveta za deljenje najsitnijih detalja, ipak mi nije jasno zašto smo prestale da pričamo jedna drugoj sve ono što nam stoji na duši.
Da li su nam uglađene, vikend posete sa decom i muževima, uzele one dve devojčice koje se kikoću na klupi u školskom dvorištu? Ili smo podlegle trendu savršenstva na društvenim mrežama, pa nam je postalo sramota da jedna drugoj pričamo sve ono što je manje od savršenog… A tako je životno i, zapravo, jedino realno.
Da li nemamo vremena ili nemamo hrabrosti?
Sumnjam da smo prestale da gledamo u sopstvenu dušu, kao što smo to činile u vremenima kada smo učile o životu i svetu i tražile svoje mesto u njemu. Više je postalo lakše o tome ne pričati… Postalo je brže prelaziti preko toga, misli i osećanja…
Sve do onog trenutka dok nas ta ista duša ne sačeka u grlu i ne stegne. Tada znamo onaj jedan jedini broj koji okrećemo.
I rečenicu “Moram da pričam sa tobom…”
