Danas, kada su neke rodne ravnopravnosti i seksualne slobode barem donekle osvojene (tamo gde jesu), dok rušimo tabue i i brišemo granice i kategorije, pred nama je novi izazov – kako da se snađemo u toj slobodi izbora i naizgled neograničenim mogućnostima dok pokušavamo da se volimo.
Čini se da smo počeli da dekonstruišemo tradicionalne koncepte ljubavnih odnosa, a da možda još nismo izgradili dovoljno jasne i održive alternative.
Da li je institucija braka, odnosno monogamne veze „za ceo život“, upala u krizu?
Da li su nam potrebni novi, ili ponovno oživljeni, koncepti poput poliamorije ili otvorene veze, ili je, citiraću psihološkinju Anu Perović, monogamiji samo potreban ribrending. Da li sada živimo u vreme neke drugačije, moderne ljubavi i koji su to izazovi koje diktira duh vremena u kome živimo?
Životna saputnica, najbolji prijatelj i/ili psihoterapeut?
„Danas očekujemo od partnera da nam pruži ono što je nekada celo selo pružalo“, reči su Ester Perel, jedne od uticajnijih autorki u oblasti psihoterapije partnerskih odnosa, koje ukazuju na teret koji danas nosi ljubavni odnos verovatno više nego u bilo kom istorijskom trenutku do sada.
Od partnera ili partnerke danas očekujemo da nam bude i sigurna luka i avantura i izazov, životni saputnik, ljubavnica, najbolji prijatelj, otac/majka naše dece, mentor, psihoterapeut i štošta još.
Zašto danas toliko očekujemo od braka i partnerskog odnosa?
Jedan od razloga je, verujem, to što danas ne moramo da budemo u njemu. Nekada je brak bio način da preživimo ili jedini društveno prihvatljiv i održiv način da ispunimo neke od svojih osnovnih, ne samo emotivnih, već i egzistencijalnih potreba – romantičnih, seksualnih, ekonomskih, želju za potomstvom.
Danas to više nije. Preciznije, danas to više ne mora da bude. Makar za ograničenu populaciju muškaraca i manju populaciju žena u delovima sveta u kome su barem donekle izvojevane neke slobode i ravnopravnosti.
Danas je, barem u nekim društvima, dozvoljeno i društveno prihvatljivo da razmenjujemo nežnost i ljubav, imamo seksualne odnose sa kim i kad želimo, pravimo i podižemo decu, a da budemo „singl“ u svakom smislu te reči. Kako brak (ili vanbračna monogamna zajednica za ceo život) više ne služi preživljavanju ili ispunjavanju osnovnih potreba, od njega očekujemo da nas čini srećnijima, da bude mesto emotivne sigurnosti u kome ćemo da rastemo i razvijamo se.
Brak to i može da bude, no to su velika očekivanja koja je teško ispuniti i veliki je izazov držati ih u granicama realnog i održivog.
Postoji potencijalna opasnost da skliznemo u očekivanje da partnerski odnos treba da nadomesti sve što je kroz život nedostajalo i reparira sve naše traume, kao nekakva pozlata naše životne konstrukcije koja će, ne samo da zapuši pukotine, već od njih napravi dragocenost.
Ta fantazija je predivna i savršeno normalna, čak u velikoj meri utemeljena u realnosti – odnos zaista može biti to korektivno emotivno iskustvo koje nas menja na bolje. No treba da se upitamo može li da bude samo to, može li to da bude konstantno i koji deo posla ćemo ipak morati sami da odradimo.
Od privilegovanog Seks i grad života do Sluškinjine priče
Promene u doživljaju braka i naših uloga u njemu imaju i svoju važnu rodnu dimenziju. Ruku na srce, mnogim muškarcima je i ranije bilo društveno omogućeno, čak i potkrepljivano, da van braka razmenjuju nežnosti, imaju seksualne odnose, prave decu i uživaju u mnogim privilegijama roditeljstva iako ne ispunjavaju ni deo obaveza. No, za žene su ovo novine.
Danas, kada je nekim ženama omogućeno da stiču obrazovanje, da budu finansijski nezavisne, suverene vlasnice svojih života i svojih tela, vlasnice nekretnina i kompanija, kada mogu da imaju seksualne odnose sa kim žele i kada to žele, kada mogu da prave decu i sa anonimnim donorima spreme, brak im više nije neophodan.
Danas, više nego ranije, žene imaju taj luksuz da se pitaju kako im je u njihovim partnerskim odnosima, i ako im nije dobro, zašto bi u njima ostajale. Izgleda da će brak morati da ponudi mnogo više, posebno ženama, da bi kao institucija opstao.
Sada kada brak više ne služi svemu što je nekada služio i kada više ne moramo da se držimo propisanih rodnih uloga, pred nama je izazov da definišemo, svako za sebe, čemu nam brak zapravo služi i koje su naše uloge, šta očekujemo da dobijemo, šta smo spremni da damo i koliko truda smo spremi da konstantno ulažemo kako bi ta konstrukcija koju smo zamislili bila održiva.
Važno je da imamo na umu da je populacija žena o kojoj ovde govorimo i dalje manjinska, da je ovde reč o ženama čiji životi bi mogli ličiti na Seks i grad, dok životi mnogih žena više podsećaju na Sluškinjinu priču. Ne samo da u mnogim delovima sveta slobode i rodne ravnopravnosti nisu ni osvojene, već smo svedoci ukidanja sloboda u takozvanom slobodnom i razvijenom svetu, od Poljske do SAD-a.
Dok se neke od nas bore sa slobodom izbora, druge se bore za život, za pravo odlučivanja o svom telu, za pravo glasa u svojoj kući i svom braku, za pravo da ih niko ne maltretira i ne zlostavlja. Za mnoge žene na planeti brak je i dalje jedini način da prežive, i to uz preveliku cenu koju će ceo život plaćati.
Tvrđave kao samice
Ako danas od partnera očekujemo ono što je nekada cela zajednica pružala, nameće se i pitanje šta se desilo sa zajednicom i doživljajem zajedništva? Mislim da vredi razmotriti i tezu da je preveliki pritisak koji danas trpi partnerski odnos delom i posledica odsustva doživljaja zajedništva i pripadnosti, posledica naše sve veće odcepljenosti od mesta i trenutka u kome živimo, otuđenosti od prirode, ali i ljudi sa kojima tu prirodu delimo, kao da gradimo tvrđave od svojih partnerskih odnosa u kojima postojimo samo mi i naše trenutne potrebe.
Zaboravljamo da tvrđave lako mogu postati samice ako nismo povezani, što međusobno, što sa svetom oko nas.
Paraleno sa tim da su nam očekivanja od odnosa veća nego ikad, čini se da je trud koji smo spremni da u odnose ulažemo manji nego ikad. Uzrok u tome bi se barem delom mogao objasniti uticajem konzumerizma na naš doživljaj psihološke dobrobiti i zadovoljstva partnerskim odnosom i životom u celini.
Digitalni mediji, društvene mreže, posebno dejting aplikacije i nikad dostupnija pornografija popločale su put konzumerizmu u naš ljubavni život. Učini li su da barem ponekad poverujemo da je nebo granica, da možemo da imamo sve što poželimo, čim to poželimo, bez mnogo truda, jednim klikom, a da ako nismo u potpunosti zadovoljni i zadovoljeni to samo odbacimo i nastavimo da tražimo dalje.
Nevolja je ako poverujemo da je ovo put do sreće, posebno kada su partnerski odnosi u pitanju. Socijalne mreže, pored nebrojano mnogo neospornih benefita koje donose, učinile su, plašim se, da banalizujemo međuljudske odnose, čineći nas manje osetljivim za njihovu kompleksnost, i čineći nas manje emocionalno prisutnim uz sve veću objektifikaciju i instrumentalizaciju i ljudi i odnosa.
Dejting aplikacije, iako potencijalno genijalan izum, načinom na koji funkcionišu banalizuju i konzumerizuju proces upoznavanja i potonjeg stupanja u odnos. Sveprisutna i nikad dostupnija pornografija, čak i ako nismo njeni aktivni konzumenti, vulgarizuje našu seksualnost i oduzima ono fantazmatsko u njoj.
Tolika dostupnost pornografije dalje poktrepljuje aktuelan model brzog, lakog i efikasnog onlajn zadovoljenja potrebe koje, u svom izvornom obliku, podrazumeva autentičnu želju i razmenu sa drugim ljudskim bićem.
Potencijalna opasnost ovih trendova jeste da i realne partnerske odnose počnemo da doživljavamo kao potrošne, lako dostupne i lako zamenljive, verujući da je sreća u odnosu nešto što nam po pravilu pripada, da možemo da je posedujemo kao neki proizvod, uz garanciju ispravnosti i neograničeni rok trajanja.
Istina je, verujem, sasvim drugačija – partnerski odnosi, kao i sreća u njima, se iznova osvajaju i grade bez garancije da će trajati, podrazumevaju podnošenje nezadovoljstva i ostajanje u njima čak i onda kada radije ne bismo, podrazumevaju odricanje i davanje i onda kada nema neposrednog potkrepljenja za to.
U doba naizgled neograničenih mogućnosti i stalnog straha od propuštanja, u doba kada osećamo krivicu ako ne uživamo dovoljno, opstajanje u dugotrajnim monogamnim vezama čini se kao ozbiljan izazov.
Izvan heteronormativne monogamne veze
Koncepti poput „otvorene veze“ i poliamorije nude nam se kao potencijalni odgovori na izazove sa kojima se susrećemo. Čini se logičnim – ako smo preveliki teret stavili na jednu osobu u odnosu, otvaranje veze za kratkotrajnu ili dugoročniju emotivnu ili seksualnu intimnost sa nekim trećim (uz informisani pristanak svih uključenih) omogućava da distribuiramo svoje potrebe i očekivanja na više ljudi, što može biti rešenje, barem za taj deo problema.
Poliamorija ili otvorena veza mogu nam u teoriji delovati kao raj u kome možemo imati sve, u kome je sve dozvoljeno, ali na terenu je situacija daleko komplikovanija. Kao i u monogamnoj vezi, da bi ovakvi odnosi uspeli potrebno je uložiti mnogo truda u osvešćivanje i praćenje naših potreba i želja, ali i naših granica, a potom imati kapacitet i strpljenje da o njima iskreno i precizno sa partnerima razgovaramo i pregovaramo.
I u ovakvim odnosima moramo da podnosimo nezadovoljstvo, razočarenja, odbacivanje i povremenu usamljenost, da budemo spremni na preuzimanje lične odgovornosti za svoju psihološku dobrobit, dok smo istovremeno osetljivi za dobrobit svih ostalih u odnosu, što je dosta posla, čak i ako nas je u odnosu samo dvoje.
Veliki izazov, ali i veliki kapital odnosa koji na različite načine izlaze iz mejnstrim okvira heteronormativne monogamne veze (istopolni odnosi, veze na daljinu, veze nakon prethodnih brakova, poliamorični…) jeste upravo taj što se ništa ne podrazumeva, što sve moramo da osvestimo, izgovorimo i dogovorimo, što po pravilu podrazumevaju kompromise i pronalaženje alternativa, što ovakve odnose čine održivijim i više u skladu sa potrebama onih koji su u njima.
Mišljenja sam da je upravo to smer u kojem monogamnu romantičnu vezu treba da redefinišemo.
Teorija afektivnog vezivanja Džona Bolbija, jedna od dragocenijih tekovina psiholoških nauka, govori o tome da je potreba za ljubavlju naša urođena potreba, ali da, iako nam je svima zajednička, među nama postoje individualne razlike u tome kako ćemo tu potrebu ispunti – ono što nekome donosi mir i sreću u odnosu, drugome može izgledati kao zatvor ili horor film.
Kompleksnost ljubavnih odnosa je nepregledna – u njih unosimo sve svoje, i najlepše i najgore, crte ličnosti, kognitivne šeme, od transgeneracijskih trauma do akutnih životnih kriza i jasno je zašto je biti u njima po pravilu komplikovano i teško.
Ulaženje u odnos i ostajanje u istom oduvek je bilo i biće svojevrstan izazov, a svako vreme nosi neke druge izazove i prepreke koje treba prevazići. No, osvrnimo se, na kraju, na ono što su potencijalne prednosti i blagodeti koje danas, barem u teoriji, možemo da uživamo kada pokušavamo da se volimo.
Partnerski odnos više ne mora da zahteva od nas da se obavežemo da ćemo, jednom kada u odnos uđemo tu ostati zauvek, bez preispitivanja. Takođe, više ne moramo da prihvatimo da izvršavamo zadatke koje društvo ima za nas kada u odnos uđemo – zajednički život, zajednički bankovni račun, podizanje dece, pravno ili crkveno legalizovanje odnosa itd.
Nasuprot tome, ljubavni odnos danas može da podrazumeva slobodu da ne pristajemo na ono što ne želimo, slobodu da tražimo ono što želimo, kapacitet da podnosimo određenu količinu nezadovoljstva i usamljenosti, spremnost da iznova pregovaramo i saglasnost da ćemo u odnosu ostati samo dok je, većinu vremena, sigurno i srećno mesto za oboje (ili koliko god da nas u tom odnosu ima).
Preuzeto sa: masina.rs
