Panel „BEZBEDNA“ bio je treća tema konferencije „Žene za žene“. Konferenciju je povodom 18 godina postojanja „Blic žene“ organizovala redakcija s ciljem se napravi presek i sagleda kakav je zaista položaj žena danas u odnosu na 2004. godinu, kada je izašao prvi broj magazina.
O najosetljivijoj temi na konferenciji Žene za žene – „Bezbednost žene u porodici, na poslu i u društvu“ sa panelistima je razgovarala novinarka i urednica Violeta Nedeljković, rekavši u uvodu da bezbednost žene ide paralelno sa osnaživanjem njene ekonomske nezavisnosti.
Da bezbednosti nema bez rušenja predrasuda o njenoj podređenoj ulozi u društvu, niti bez konstantne edukacije i podrške da bude majka i poslovna žena, jer je samo samostalna žena – zdrava i zadovoljna.
Učesnici panela bili su Dragan Knežević, specijalni savetnik u Ministarstvu za brigu o porodicu i demografiju, Ljiljana Lončar, projektna menadžerka i stručnjakinja za nasilje nad ženama iz Kancelarije UN Women, Brankica Raković, glavna i odgovorna urednica magazina „Lola“, Hajrija Ramadani, predsednica Udruženja žrtva nasilja HAJR i Jovana Ružičić, direktorka Centra za mame.
I pored značajnih koraka napravljenih u našem zakonodavstvu, nažalost, izveštaji o stanju ravnopravnosti žena, femicidu i svim oblicima nasilja nad ženama iz godine u godinu su sve alarmantniji, složili su se panelisti.
Tome u prilog najbolje govori zabrinjavajući zvaničan podatak koji kaže – da je od početka godine u Srbiji zabeleženo 25 femicida, znači 25 žena je ubijeno u prvih 11 meseci ove godine, a 67 % ovih femicida dogodio se u partnerskom kontekstu. Jednako je uznemiravajući i podatak da je svaka druga žena u našoj zemlji bar jednom u životu doživela neki oblik nasilja. <
Rezultati izveštaja, agencije Ujedinjenih nacija i UN Women, pokazuju da je, u proseku, više od pet žena ili devojčica u svetu ubijeno svakog sata od strane partnera ili drugih članova porodice u 2021. godini.
Dragan Knežević je istakao da je mnogo toga urađeno na unapređenju zakonske regulative kada je u pitanju bezbednost žena u Srbiji.
– Počeli smo od 2013. godine kada smo dobili Istanbulsku konvenciju, odnosno konvenciju za sprečavanje nasilja nad ženama i nasilja u porodici. I shodno relevantnim odredbama Ustava Republike Srbije međunarodno potvrđeni sporazumi se direktno primenjuju u domaćem zakonodavstvu.
Tako da je Istanbulska konvencija jedan set normi koje treba primeniti kako bi se u okviru Krivičnog zakonodavstva tako i primenom određenih mera sprečilo nasilje o kome ovde govorimo. Mi smo potom sa potvrđivanjem Istanbulske konvencije izmenili naš Krivični zakonik, inkriminisali smo određena krivična dela, i kasnije je kaznena politika išla ka tome da su kazne za počinioce nasilja nad ženama višestruko povećane – rekao je Knežević.
Prema njegovim rečima porodica je, nažalost, postala mesto u kome se dešavaju i najstrašniji zločini, a iskorenjivanje tako nečeg je dugotrajan i mukotrpan posao.
– Država je više nego zainteresovana da se posveti rešavanju tog problema – poručio je Knežević.
Brankica Raković, glavna i odgovorna urednica magazina „Lola“ zatražila je da čuje šta je sistem uradio za svaku ženu koja je imala hrabrosti da prijavi nasilje.
– Žene koje su ubijene u femicidu su mahom žene kojima nedostaje edukacije i samopouzdanja. Moramo prestati da pričamo rečima kao što su mere, zakoni, itd…
Svima nam je jasno da imamo zakone, ali na terenu policajac ženu koja prebijena pita: „Da li si sigurna da ti baš ništa nisi uradila?“ Ja sam to svojim ušima to slušala kada je moja prijateljica dobila batine od svog tadašnjeg partnera. Tada je još pitao: „Jel ti znaš da će tebe sud koštati tačno onoliko koliko te koštaju cipele za tvog dečaka?“
Brankica Raković je naglasila da moramo da menjamo sistem iznutra koji je truo, i u kojem su patrijarhalni policajci koji ne razumeju da nije u redu ošamariti ženu.
– I onog momenta kad oni shvate da to nije u redu, i da nije njegovo da se on upliće u to ko je kriv, a ko nije, već da je njegov posao da sprovodi zakon za koji smo čuli da je okej, tek onda ćemo moći da pričamo dalje o merama, statistici, brojevima. Ja sam nedavno pokrenula projekat koji se zove „Oslobođenja“ i u gostima mi je bila žena koja je 28 godina trpela psihološko nasilje jer je ona mislila da nema pravo da to prijavi.
Tek kada je dobila direktan udarac i završila na podu, sa detetom je završila u Sigurnoj kući – rekla je Brankica Raković i naglasila da želi da čuje koliko je nasilnika procesuirano.
Hajrija Ramadani, predsednica Udruženja žrtva nasilja HAJR govorila je o nasilniku i žrtvi, odnosu nadležnih prema žrtvi i neizvesnosti po izlasku žene iz sigurne kuće.
– Prvi korak za ženu koja trpi nasilje jeste da zove policiju, ali ih čekate po dva sata, i policija kao da nije svesna da nasilnik to radi bez svedoka.
Kada sam prijavila nasilje policajac me je pitao: „Da li vi imate dokaze, svedoke? Gospođo, vama ćemo da pišemo prijavu jer remetite javni red i mir, mi ne možemo stalno vama da se odazivamo“, rekao mi je policajac.
Kada sam ih drugi put pozvala vidno pijan policajac mi je rekao: „Da li je to vaša kuća? Što ne idete odatle?“ – upozorila je Hajrija Ramadani i naglasila da nasilnik nikada nije sam i da nasilje uvek unapred planira, a iza njega je položaj, ili ima nekoga u policiji ko ga „pokriva“.
Žrtva, po njenim rečima, nema šta da planira, ona je samo žrtva.Hajrija kaže da žrtva mora odmah da reaguje i da prijavi nasilnika, kako je rekla: “Ako je šamar i vidi se trag – to je dovoljno”.
“Žene budu spremne da uzmu dvoje troje, dece i da započnu život ispočetka. Mi, žrtve nasilja kada se vraćamo sa policijom u kuću, ne možemo da iznesemo ništa odatle, ni četkicu a zube. I zato kada izađu iz sigurnih kuća, budu beskućnice i onda se najčešće vraćaju tamo gde ne treba. Šta žrtva dobije? Ništa. Kada izađe iz sigurne kuće nema ništa. Nema nikakvu opciju, i onda se pitamo zašto se žrtva vraća nasilnicima”, objašnjava Hajrija.
Ljiljana Lončar, projektna menadžerka i stručnjakinja za nasilje nad ženama iz Kancelarije UN Women, rekla je da žena nekad nije svesna da trpi nasilje, a kada ono eskalira dolazi do femicida i ubistva žene, i apelovala na žene da odlučno i blagovremeno reaguju.
– Nije lako ženi da se ohrabri i prijavi nasilje, taj krug nasilja u kom se ona nalazi je cikličan, i često ide od psihološkog koje je najčešće i žena ga često i ne prepoznaje kao nasilje, a obično završava tragično – ubistvom žene zato što je žena.
To je zapravo pozicija moći koja se zloupotrebljava. Patrijarhalni obrasci su i dalje prisutni, rodno određene uloge i podređeni položaj žene i diskriminacija u društvu je takođe prisutna, i to se prenosi u situaciju kuće i situaciju nasilja koje je dugo smatrano privatnom stvari, a ne javnim problemom – pristupalo se „Rešite vi to to je vaša privatna stvar“. Istambulska konvencija, čiji smo potpisnici, kaže da je rodno zasnovano nasilje kršenje ženskih ljudskih prava, to je oblik diskriminacija, i postoji obaveza dužne pažnje države za postupanje, i obaveza i odgovornost za nepostupanje. Znači, država mora da odgovori na svaki oblik nasilja – rekla je Ljiljana Lončar i podsetila na važnost prevencije u suzbijanju nasilja.
Jovana Ružičić, direktorka Centra za mame, osvrnula se na rodne stereotipe u vaspitanju dece i uputila poziv nadležnima za nalaženje načina za socijalno stanovanje.
– Kada bi me Deda Mraz pitao da poželim jednu želju – poželela bih da svaki grad u Srbiji dobije po jednu socijalnu zgradu. Socijalno stanovanje je mesto gde bi mogle da plaćaju neku kiriju koju mogu da priušte, gde na sve to postoji neka psihološka pomoć.
Morala bih da podsetim i na akušersko nasilje koje žene trpe, ali o tome više nekom drugom prilikom – rekla je Jovana Ružičić i navela da patrijarhalno društvo podržava muškarca da bude nasilan, ne samo fizički, već i finansijski.
Zajednički zaključak svih učesnika panela jeste da su zakoni koji štite žene uglavnom dobri, ali da je pred nama ogroman posao da bismo došli do cilja – a cilj je da se ovi zakoni dosledno primenjuju u praksi. Tek tada će se žene u Srbiji osećati bezbedno, poručili su učesnici i poslali snažnu poruku svim ženama koje trpe nasilje: “Ne ustručavajte se da prijavite nasilnika.”
Preuzeto sa: zena.blic.rs