Jedan od razloga zbog koga su se odlučile da se izraze na ovaj način je što u performansu nije bilo muškaraca.
Usvajanje novog medija omogućilo im je veću slobodu da eksperimentišu, bez straha od poređenja sa generacijama muških umetnika. Umetnost performansa je teško definisati, ali je lako ukazati na dve umetnice koje su ostavile dugok trag baveći se ovom umetnošću, Marinu Abramović i Joko Ono.
Međutim, bilo je i nekoliko drugih umetnica iz iste generacije koje su igrale ključne uloge u oblikovanju ovog modernog umetničkog pravca. Među njima su Džudi Čikago i Mirijam Šapiro, koje su na početku karijere stvarale kroz feministički program Kalifornijskog instituta za umetnost.
Javni nastupi su takođe bili način da se istakne uloga žene u društvu i skrene pažnja na polnu, rasnu i političku neravnopravnost. Interesovanje za performans koje se javilo kod ovih žena, podstaklo je kasnije mnoge umetnice da se posvete ovom pravcu. A evo koje su još umetnice u oblasti performansa ostavile značajan trag:
Ana Mendieta
Sa 12 godina, Ana je pobegla sa Kube zbog političke krize. Raseljena je sa sestrom i hiljadama druge dece bez pratnje roditelja. Prema tome, njeni radovi se uglavnom bave raseljavanjem, dovodeći u pitanje njen nacionalni indetitet. Kroz performanse, koristeći svoje telo pokušava da obradi teme raseljavanja, nacionalnosti, jezika. Njeni radovi su blisko povezani sa konceptualnom, feminističkom i zemljanskom umetnošću. Anin najpoznatiji performans je Silueta Series (1973-1977), u kome je naga, ali prekrivena cvećem, granama i mahovinom. Danas se njeno umetničko nasleđe prepliće sa pričom o njenoj tragičnoj smrti u 36. godini, kada je pala sa 34. sprata. Za ovaj nesrećni slučaj, optužen je bio njen muž, ali je na kraju oslobođen.
Adrijan Pajper (Adrian Piper)
Aktivni član američkog pokreta za građanska prava, Adrijanina dela istražuju rasnu i kulturnu pristrasnost. Svoje javne performanse je najavljivala u magazinu , a u jednom od njih se obukla kao na slici iznad. Stvorila je stereotip Afroamerikanca sa kovrdžavom kosom i modernim, za to vreme, brkovima. Na taj način je želela da skrene pažnju na položaj Afroamerikanca. Vremenom u svojim radovima, pored rasnog i kulturnog, bavila se sve više političkim kontekstom. Pored toga što je umetnica performansa, ona je i profesorka filozofije na nekoliko američkih univerziteta. Od 2005. godine živi i radi u Berlinu.
Tanja Burgera (Tania Bruguera)
Kubanska umetnica koja radi i stvara između Havane i Sjedinjenih Američkih Država, Tanja se usredsredila na pitanja zastupljenosti političke moći. Na početku karijere u fokusu njenih radova je bilo telo, odajući počast tragično preminuloj Ani Mendieti. Najpoznatiji njen performans je Tatlin’s Whisper # 6 (Havana Version), koji je predstavila 2009. na bijenalu u Havani. Ovim radom je ostvarila interakciju sa publikom tako što su posetioci imali priliku da govore jedan minut pre nego što su ih glumci u vojnim uniformama ispratili do scene. Sličan performans je pokušala da izvede u Havani 2014, ali je ovog puta to dovelo do hapšenja.
Vali Eksport (Valie Export)
Vali Eksport, promenila je svoje ime 1967. godine, kako bi se odrekla patrijarhalnog identiteta koji joj je nametnuo otac. Od tog trenutka pa nadalje, ona je postala prepoznatljivo ime u feminističkoj umetnosti. Njeni performansi su bili provokativni i podrazumevali su direktnu interakciju sa publikom. Na ulici je šetala muškarce na povocu, a najpozantija je po performansu Cinema (1968-71), u kome je bila obučena dok je njeno međunožje bilo golo i postavljeno u visini očiju posetilaca.
Džoun Jonas (Joan Jonas)
Iako je po zanimanju skulptor, poznata je po svojim eksperimentalnim radovima koji kombinuju video, performans, insatalacije, skulpture, crtanje i internet kako bi proizvela jedinstveni vizuelni prikaz. Ona istražuje iskustvo gledalaca, često zbunjujući njihovu percepciju o stvarnim nasuprot zamišljenim slikama.
Marija Eveilja Marmoleho (María Evelia Marmolejo)
Pridruživanjem listi politički aktivnih latinoameričkih umetnika koji su eksperimentisali sa performansom tokom osamdesetih, Marija se uglavnom bavila pitanjima životne sredine, ulogom žene i istovremeno političkim ugnjetavanjima u njenoj rodnoj Kolumbiji. Anonimo 3 (1982) je, na primer, zamišljen kao ritual otkrivanja u kojem se izvinjavala Zemlji tokom godina zagađenja. 15-minutni nastup u Valle del Cauca, Kolumbija, sastojao se od nje koja je pokrivala lice i telo gazom i hirurškim trakama, a zatim je prala vaginu iznad WC šolje. Voda koja je curila, imala je za cilj da oplodi zemlju. Najviše je stvarala osamdesetih godina prošlog veka.
Marta Vilson (Martha Wilson)
Njen rad se bavi pitanjima rodnog identiteta i ideala o lepoti u video i fotografskim delima. Marta se kao kameleon pretvara u drag kraljicu, tradicionalnu domaćicu, lezbejku i seriju američkih prvih dama. Njena najnovija instalacija u tim serijama je ona kada se pretvara u bivšu prvu damu Amerike Mišel Obama (Michelle Obama), a instalacije se zove Mišel na pola puta. Marta je aktivna na njujorškoj avangardnoj sceni još od sedamdesetih godina. Osnivač je benda Dissband, koji je bio sačinjen od ženskih izvođača, među kojima su bile Barbara Kruger i Ilona Granet. Takođe je osnivačica nevladinih organizacija koje čuvaju i predstavljaju avangardnu umetnost.
