Ukrala sebe! Kako neko može sebe ukrasti. Satko je opet jednako zbunjen. Da je oteta još nekako, ali ona se ukrala. Vidio je on, dan prije, da su dolazili kod Zejne neki Krajišnici iz Otoke. Bili i otišli.
Nane Satkova kaže: “E, jes cura blentava! Kud u Otoku da se ukrade. Da je barem u Krupu otišla. Najbolje bi joj bilo da je brala šljive oko svoje njive.”
Njezina druga dodaje kako Zejna vileni po kući. Ostavila je samu mater, staru i bolesnu, a otišla kokano za svojom srećom. Uh, jebala je tak’a sreća.
More biti i da se vrati. I te bruke, onda. Otišla curom, a vrati se k’o polovna roba.
Mevlidina mati veli da je Šuhra još i pametna, šta je njojzi njena Mevlida priredila. Barem je uradila kako Bog zapovida. Po redu!
Ma, kakav red!? Utekla! Ukrala se!
Ko će sad jadnu Zejnu paziti, ko će je poslužiti. Satko je već sutradan saznao odgovor, kad je otišao u Apoteku kupiti ili Kafetin ili kombinovani prašak za Zejninu glavu.
Kad je Baja ukrao Hatkinu kokoš grahu, pa bio uhvaćen, branio se da je graha sama utekla kod njega te pošto onaj Krajišnik ne odgovara za Šuhru kako on mora odgovarati za jednu običnu kokoš.
Nakon četiri dana došla je vijest kojom Krajišnici pitaju hoće li Zejna primiti mirdžije.
“Kako da se pomirim?”, pitala se Zejna. “Ja neću da znam za nju. Na taj način materi zabiti nož u leđa. Dal’ sam ja to zaslužila? I, ščime? Ha?”
“Šuti, Zejno, bogati”, odgovara Mevlidina mati. “Cura se ukrala, što jest – jest, ali barem se udala. Nemoj joj otežavati. Svoje se meso ne jede, draga Zejno.”
Slušao je Satko naninu priču kako će se do subote Zejna smiriti i kad dođu ti Krajišnici, primiće ih, kafu popiti i rahatlokum prijateljima ponuditi. Slatko jesti i slatko pričati.
“Ja, nane, neću nikad curu ukrasti!”, obećavao je Satko.
“Hm, dijete drago, cura se, moj sinko, sama ukrade. Dođe joj tako, uhvati je hamprc i misli da se u tuđoj kući samo med jede. Možda to sve sa Šuhrom ispadne još i dobro.”
“E, ja ne mislim tako. Šuhra nije uradila dobro, nije mater svoju slušala.”
Na kraju ovog razgovora, Satko je ostao zapanjen, otvorenih usta, u ušima mu zvonilo: “I tvoja se mater ukrala, pa et’… Šta joj fali?”
****************************************************************
Napomena: Autor Ismet A. Čaušević je profesor matematike i fizike, iako bi se reklo da je književnosti i lijepog pisanja. Tim prije ako znamo da je autor i knjige “Dubički ključevi” te vjerni hroničar istorije i ljudi svog rodnog mjesta, mada godinama živi i stvara na drugom kontinentu, tačnije u Brizbejnu, u Australiji. Inače, na Loli smo objavili i priču o njegovoj kćerki Uni, koja je takođe u literarnim vodama.
