Tako to biva kad s nekim odlučiš da dijeliš život. Kad se upustiš u tu avanturu, u kojoj iza svakog ćoška čeka neko iznenađenje. Ponekad je to puna korpa sočnih jabuka, nekad kanta govana.
Tako je to kad znaš da imaš nekoga s kim sve to možeš zajedno da pojedeš. Jer, nema tu da ostaviš sa strane ili predaš nekome drugom. Ta korpa i kanta su samo vaše.
Ali kad pomiješaš jabuku i govno, dobiješ život.
Mama i tata su se, dakle, do sada posvađali bar milion puta. Ako ne i više. Ja se, doduše, ne sjećam nekih epskih svađa, već znam da je ona u stanju da zaurla u sekundi, svašta kaže njemu, a on prvo da ćuti, a onda bronda negdje sebi u bradu, pa pomalo sve glasnije odgovori, obuje se i ode, na hlađenje.
A znaju ti stari biti dosadni, itekako znaju. Nama, svojoj djeci, na razne načine, a jedan od najočitijih je onaj u kojem nas odvuku u neki ćošak i tužakaju ono drugo. Mislim da ne postoje mama i tata koji to ne rade.
Nije to obična tužbalica, u kojem neko treba da ispadne junak, već samo kratki predah na tom višedecenijskom putu, kad možeš onom najboljem što je tokom tog životnog maratona nastalo da se malo požališ na nekoga ko ti je desna ruka, desna noga, plućno krilo, bubreg, dio mozga i srca.
Mame i tate i za to služe – da te podsjete kako si nekome najvažniji, jer je baš tebe odabrao od sve djece na ovom svijetu i baš tebe u tom času postavio za svog najvećeg saborca u igri tužakanja onog s kim skoro 40 godina dijeli jabuke i govna.
Tako i moji roditelji imaju tu svoju, a priču koja zaviruje u svaki kutak ove planete; uleće kroz prozore, izleće kroz dimnjake, grije, hladi, razoružava. I diže u boj, kad zatreba. I ovi moji znaju najljepše da se svađaju, ali i ćute zajedno. Da ocijene kad baš ne treba reći baš to, ali i kad treba reći baš to što kažu jedno drugom.
Šta ja znam, ja mislim da je to ljubav.
Neki dan je mama otputovala, da se vrati, naravno, iako sam je vlastitim ušima čula nebrojeno puta da bi najbolje bilo da ode i ne vrati se. Ako ne govori ono da ćemo je praviti od plastelina, al to je prestala da poteže otkad smo brat i ja porasli i ne igramo se više plastelinom. Zna ona, a zna i tata, da će se uvijek vratiti, baš ko što se i on svaki put vrati kad ode da se ne vrati – na tom nekom njihovom jeziku. Tim kojim govore stariji širom svijeta.
Onda mi je tata pokazao kako joj je pisao poruku, iako sam se opirala da čitam njihove prepiske, krajičak oka mi je obgrlio dio u kojem joj poručuje da mu nedostaje (i dodaje da se ne zeza) i da je voli.
“Evo, vidiš šta sam joj napisao. Doduše, nije mi još ništa odgovorila. Al’ stvarno je tako. Vi, djeca, odete svako na svoju stranu, a nas dvoje smo uvijek ovdje. Ne može to ništa da nadomjesti”, dodaje.
“Ma da, taman da se malo i posvađate usput”, zezam ga ja.
“Pa i to, meni se i posvađati je najljepše s njom”, odmah uzvrati.
Jer, nije ni to podjedanko lijepo s svakim. Znam, naučila sam od njih. Ta ljepota neprolaznosti ide u paketu s onom korpom i onom kantom.
