Ne znam kako vi, ali ja sa svojim prijateljicama, saberi, oduzmi, podijeli, najčešće pričam o muškarcima. Tokom svih tih naših višegodišnjih priča provlači se ona jedna konstantna „moj tip“ ili „njen tip“. Ono što je u mojim odnosima važno što su se moj i njen tip vrlo rijetko poklopili. Uprkos tome nastojala sam da objektivno sagledam ono što se njoj kod „njenog tipa“ dopada i da razumijem.
Kad hoćemo nekoga na „prvu“ da otpišemo, mi žene najčešće kažemo: „Nije moj tip“.
A koji je to tip?
Vrlo često optužujemo muškarce za površnost, a i ja sam prva umjela nekog da otpišem jer je nekoliko centimetara niži „od mog tipa“ ili mu kosa nije dovoljno tamna, ili je premišićav, ili premršav, bez da sam sa čovjekom popričala više od 15 minuta. Kriva sam. I vi ste, znam.
Mislila sam da moj tip ima taman ten i zelene oči. Da je visok i onako taman dovoljno zgodan da ne bude mišićav, a da je nekako opet mršav, ali nikako previše. Da je zabavan, duhovit i da ima lijepe zube. Srela sam ga jednom i nije da nismo pokušali, ali nekako se ispostavilo da uopšte nije bio moj tip.
Kasnije je moj tip bio jedan ružnjikavi srednjoškolac.
Pa jedan student.
Pa umjetnik.
I svi oni nisu nimalo nalikovali jedan na drugog, a svi su bili “baš moj tip”.
Nekima sam ja bila ta, nekima nisam. I onda je bio ON.
Kada sam ga pogledala, u startu nije bio MOJ TIP. Visok, svijetao, gotovo plav, sa naočarima, mršav. Nikada nisam imala tipa koji je nosio naočare, niti su mi se sviđali ti intelektualni tipovi. Na prvu sam ga „otpisala“. Na prvu ga nisam ni „razmatrala“.
Možda je upravo to bila prelomna tačka u našem odnosu. Počeli smo da razgovaramo bez ikakvih pretenzija. Bio je pametan. Da se ne uvrijede svi oni bivši tipovi koji budu čitali, ali to je bio prvi put da sam se mučila da „dominiram“ u nekom razgovoru. Prvi put da je neko imao volje da govori više od mene. Da se „prepucava“ sa mnom. Da tako samouvjereno pobija sve ono što sam ja mislila da znam.
Da se razumijemo, nisam ni ja neka „prelijepa pametnica“, ali muškarcima se najčešće ne da previše filozofirati sa ženama. Barem onima koje sam ja sretala.
Bio je dovoljno nježan da ne bude patetičan i dovoljno fin da ne bude bljutavo sladak. Bio je to prvi put da sam zaista gledala u ono što je neko nosio u sebi, a nosio je mnogo toga prelijepog. Kada smo se poljubili, prvi put sam osjetila ono nešto toliko prijatno, i nije bilo ni nelagode kao što to obično biva tokom bilo kojeg prvog poljupca. Nije bilo pitanja koliko je umijesno da traje, da li bih trebala nakriviti glavu još malo ulijevo. Bili smo samo nas dvoje i svijet oko mene je prestao da postoji.
U narednim godinama naše zaljubljenosti, za mene nije postojao nikakav drugi tip nego taj. Obožavala sam svaki djelić njega, i sve je bilo toliko prekrasno da sam ponekad i samoj sebi bila patetična. Okruženje je vrlo često znalo da prevrće očima na naše „otrcane fraze“. Ali nas nekako nije bilo briga.
Da, taj moj „netip“ kojeg evo volim već devet godina nije bio dovoljno uporan i istrajan, ja bih propustila ljubav svog života jer sam sebe ubijedila da moj tip nikako ne nosi naočare.
A moj tip me svih devet godina poljubi u kosu ukoliko zaspim prije njega.
Poklanja mi kinder jaje i onu crnu čokoladu koju obožavam.
Moj tip nikada ne zaboravi novogodišnji paketić i moj tip me voli onako kako sam čitala u knjigama.
Moj tip se brine jesu li mi noge suve i da li mi je dovoljno toplo.
On me tješi kada ja šizim i trudi se da umiri sve napade frustracija.
Moj tip se trudi da se svakog dana smijem i da mi ne daje nimalo povoda za suze.
Moj tip je najsjajniji tip.
Kada ga nema duže od tri dana ja zaboravim kako se diše.
Njegov zagrljaj je ono gorivo koje me pokreće. To je utočište u kojem pronalazim i svoj razlog postojanja.
Svađamo se ponekad, onako bezazleno. Čisto da bismo mogli i da se mirimo.
Volim našu ljubav. Volim je iako je počela naopako i ni po čemu nije ličila na filmsku. Uprkos tome postala je najljepši film u kojem želim da igram zauvijek.
