Šaljiv, djelovao normalan, zaposlen, školovan, nije me opterećivao i smarao….razveden bez djece. Ja takođe visokoobrazovana, zaposlena, situirana. Kliknuli na prvu. Nakon 5 mjeseci pitao me da pravimo bebu.
Ja kao sve romantične duše pomislila smotan pa me na taj način pita udaj se za mene. I tako i bi.
Dođe beba i mi se vjenčamo. Dobio je dobar posao u inostranstvu sa svojoj strukom. Ja sa bebom odem kod njega. Nemam nikoga, jezik i što sam naučila ne znam, taj dijalekt ništa ne razumijem. On radi do 18/19, dolazi nervozan kući i umoran misleći da ja i beba od godinu dana samo ležimo.
Pri tome ja sam sve radila, spremala kuću, kuvala, vodila dijete vani, sa njim išla u nabavku i koristila dječija kolica kao sredstvo gdje ću osim dijeteta staviti silne kese iz nabavke, vodila dijete na kurs jezika u drugi dio grada jer je tu jedino bilo obezbjeđeno čuvanje djece.
Ako treba šta šarafati po kući, mjenjati sijalice i to sam radila. Našla jaslice za dijete, prijavila i uspijela srediti mjesto te je od 2 godine i krenuo.
A on, on je samo radio. To je jedino bila njegova obaveza i veoma sam to cijenila i željela da i on vidi moj doprinos. Međutim on bi kad dođe sa posla nervozan, svako moje pitanje tipa: ,, kako si,, shvatao kao provokaciju i počinjao da se dere na mene.
U početku bi ja reagovala, odgovorivši mu: ,, šta ti je,,…da bi dobila odgovor da sam neradnik i da mene boli ona stvar za sve.
Uvijek sam bila vesela i zezala se ali kad bi sa njim pokušala tako dobila bih opet iste kritike. Ništa nije valjalo. Šta god uradim. Čak je počeo i da kritikuje kad sredim kuću da mu se osjeća prašina, da ja samo radim površno. Svaki ručak bi pojeo i onda se žalio da je masno i da ga boli stomak.
I tako je bivalo sve gore i gore. Kad me je prvi put udario zanijemila sam i ukočila se od straha. Ja nikad u svojoj porodici nisam to vidila, ni svađama nisam prisustvovala (pretpostavljam da ih u svakoj porodici ima i da se reše nekim razgovorom, da djeca ne prisustvuju). Meni je to bio ogroman šok. On je izašao iz kuće.
Vratio se sutradan oko 11h. Dijete je bilo malo, ali ono sve osjeća. I dijete mu je bilo krivo kad nešto uradi kako ne treba. Nazivao ga je svakakvim imenima i naravno za sve mene krivio.
Kad me je prvi put udario nazvala sam njegovu mamu sa kojoj sam imala divan odnos i ona je preko toga da me je udario prešla. Samo je rekla da ga ja ne izazivam, da ima kratak fitilj, brzo plane i da se ja sklanjam. Da će to sve proći. Da sve žene to trpe, odnosno da moramo biti mudre da do toga ne dođe.
Kaže kad vidiš da je došao nervozan i da hoće da se svađa izađi sa djetetom vani. Skloni se i proći će ga. Ona mu nikad nije protivrečila i trudila se da mu uvijek u svemu udovolji i stalno ga ohrabrivala da je savršen u svakom pogledu. Jedno drugom su se stalno divili.
Mojima nisam ništa govorila jer znam da bi odmah došli po mene i dijete.
Onda je bio i drugi i treći i…. tako je to postalo često i na kraju ja postanem ,, mudra,, i prestanem išta da pričam, da pitam. Išla sam na kurseve jezika, radila sve poslove oko kuće i djeteta….i kad bi se nešto lijepo desilo, neki izlet, druženje sa nekim prijateljima, uvijek bi nakon toga ili posle toga oplakala.
Komentari za te muževe su da su papučari, žene oštrokondže i sl.
Mislila sam kad krenem da radim da će biti bolje i učila sam jezik u nadi da što pre svoju struku nostrifikujem. Međutim ostala sam trudna i cijelu trudnoću proživljavala isto. Mnogo je bilo nenormalnih poteza u tim njegovim napadima na mene, gađao bi me čime stigne ne vodeći računa jel djete tu.
Vrijeđao i mene i sve članove moje porodice. Nekim uvredama je prisustvovala njegova rođena sestra, mnogima njegova mama. Ona bi samo ćutala kada bi je verbalno napadao.
3 godine ja sam ćutala, tj.trudila se da ne pričam puno sa njim, odnosno veoma vodila računa šta cu reći i na koji način. Jer ne znam hoće li on to shvatiti kao provokaciju.
Ubio je onu veselu ženu, onog optimistu, onu što se uvijek smijala i stvorio jednu uplašenu ženu, ženu koju je na svaki način omalovažavao i koja je izgubila samopoštovanje.
Ženu koja je prestala da voli sebe i da se osjeća kao krpa. Služila sam mu kao vreća na koju bi svoj bjes, nezadovoljstvo samim sobom na meni iskalio. Osjećanje koje sam osjećala prema njemu je bilo samo strah.
Znam da u stranoj zemlji gdje smo mi bili nije bilo potrebno ni da pokažem modricu koja je bila ljubičasta i jasno vidljiva policiji i da odem u sigurnu kuću. Tamo je i verbalno, odnosno psihičko nasilje nasilje i žene su tamo kao beli medvedi zastićene. Ali ja nisam to uradila iz mnogo razloga. Sramota, šta ce djeca kad odrastu reći, strah….
Ja sam svaki put, a mnogo ih je bilo kad bi verbalno krenuo na mene i kada me je istjerivao iz stana uključila diktafon i sve snimila. Priznanja udaraca i ostale gadosti, sve sam snimila.
Jer nakon svakog tog puta ja sam bila na granici da odem da ga prijavim ali nisam. Sada sve to imam kod sebe. I ko zna, možda neko od djece poželi jednog dana to da čuje kad bude veliki i optuži me da sam ja rasturila porodicu.
Kad smo bili u BiH i kada me udario u kući svojih roditelja i istjerivao iz kuće ja sam se spakovala i rekla da idem kod roditelja. On je mislio da neću otići i svi njegovi.
Kad je njegova sestra došla kod njegovih roditelja i kad me je pitala kakve su to torbe u sobi, rekla sam joj da me je udario i tjerao po ko zna koji put i da je dosta i da idem. Njen odgovor je bio: nemoj mi pričati ništa loše o bratu, ne želim da čujem.
Trebalo je 3 godine sve to proći i nadati se da će se neko promjeniti, da ce ga život, djeca i ja natjerati da promjeni stav i da ima sve uslove da živi u savršenom braku koji je on svojim ponašanjem uništio. Na žalost ničiju psihu ne možete promjeniti.
Rastao je u porodici gdje je otac bio alkoholicar, a majka je svašta trpila. Vjerovatno je svašta gledao u porodici i on smatra da je tako normalno. Iskreno se nadam da njegova sestra ne smatra da je normalno da neko udara ženu, mada iz svega do sada mogu zaključiti da s obzirom koliko brani brata podržava.
Prošlo je par mjeseci i eto ja sam zahvaljujući podršci roditelja, brata i sestre, prijatelja stala na svoje noge. Zivim u BiH jer nisam tamo bila zaposlena a i beba je bila mala i nikoga nisam imala tamo. Radim svoj posao i ponovo sam sretna i ispunjena.
Nemam više strah šta ću reći, kako ću reći, ne zamuckujem…mogu konačno da udahnem i da me ništa ne steže.
Njegova mama i sestra idu i pričaju kako sam ja uništila porodicu.
Za njega i za njegove ja sam krivac.
A ja samo imam jedno da poručim i njima i svima koji tako misle:
Ja porodicu nisam uništila, jer na žalost to nije ni bila porodica kakva treba da bude normalna. Iz te porodice bi išasla djeca, koja bi učila po modelu onoga što vide u kući, da je normalno žene udarati, da žena treba da trpi i šuti i da tako svi žive.
E pa gospođe moje, samo se vi sredite i besposlene i dokone šepurite po ulici i pričajte a kod kuće trpite neka vas tuku. Ja sreću na ulici glumiti neću.
Jedan je život i ja hoću da ga živim, da budem sretna. Ja sam i sebe i djecu spasila!
A znate šta njega najvise boli? To što se zeznuo i mislio da sam glupa. E pa gospodine narcisoidni nasilniče, zamisli jedna glupa žena te je snimila i sve tvoje mračne tajne ima dokumentovane. Znam da je udareno na tvoj ego, ali sledeći put pazi šta radiš sa ženama.
Samo dva snimka sam pustila psihijatru i već mu je na osnovu snimka i priče dao dve dijagnoze.
I u međuvremenu sam saznala da je i prva žena otišla iz istog razloga, te drage moje dobro se raspitajte za koga se udajete i sa kim rađate djecu.
Žena si- možeš sve!
Majka si- možeš nemoguće!
Autor teksta poznat redakciji
